Adis i ja smo nekako kliknuli na prvu. Tim sa kojim smo radili obilježio nas je trajno, radili smo dobro, a družili se puno bolje. Adis i ja smo imali posebnu strast za priče i razne životne situacije. On je pamtio i prepričavao moje, a ja upijala sve njegove. Od kada živi u Pragu, viđamo se rijetko, ali znam da je mislio ozbiljno kada je rekao: “Ko god mene u Pragu zna, zna za moju Hajdukovu i njene priče.“
Ovo je jedno od meni najdražih Adisovih životnih pripovijedanja.
Naime, u Zenici je imao staru tetku, koja je često pričala o svom životu. Tetka je imala neprežaljenu ljubav, mladog oficira s kojim je željela da provede život.
Nastavak čitajte na : BROŠ – priča o ljubavi koju ponos nije ubio
