Kada naredni put pomislite kako ste umorni od svakodnevnih obaveza koje imate oko svojih klinaca, sjetite se Branka Lukića…
Šestogodišnji Miloš Lukić sa Jabuke iznad Prijepolja prekjuče je, drugi dan zaredom, od kuće do škole i natrag morao da putuje 11 kilometara, ali na plećima svog oca Branka zbog snijega visine i do 80 centimetara koji je okovao seoske puteve.
Lukići žive u zaseoku Mihailovci, u zadnjoj kući na kraju sela, uz samu granicu sa Crnom Gorom. Najmlađe od svoje četvoro djece, koje pohađa predškolsko u izdvojenom odeljenju OŠ “Mihailo Baković” do petka je vozio automobilom. Više se tim putem vozilom ne može, zameo ga je snijeg debeo 70-80 centimetara, a mašine iz Prijepolja nikako da pristignu da pročiste put.
“U ponedjeljak škola uopšte nije radila jer joj se nije moglo prići. U utorak i srijedu je nastava normalizovana, a ja sam svog sina do škole morao da nosim ‘na krkače’. Na ramenima mi dijete, u ruci lopata da pravim prtinu. Potom se vraćao kući da obavim neodložne poslove, oko troje ostale djece i stoke, a onda ponovo do škole da uzmem Miloša i vratim ga kući, opet noseći ga na leđima i lopatom pretći snijeg. A od mog domaćinstva do škole je pet i po kilometara u jednom pravcu”, ispričao je Branko Lukić.
Sat i po Branku i njegovom sinu trebalo je prethodna dva dana da dođu do škole. Još toliko da se vrate kroz smetove.
“Dio puta kojim idemo je ravan, dio vodi kroz šumu. U utorak ujutro, pedesetak metara ispred nas je protrčao vuk. Opazio sam ga, ali sinu nisam ništa htio da kažem da se dijete ne uplaši. Ipak, i Miloš ga je vidio. Povikao je: ‘Tata, je li ono cuko?’ Odgovorio sam: ‘Jeste, to je cuko’. Nisam ih viđao, ali sam od komšija čuo da su zaticali i medvjeđe tragove”, kaže Lukić.
Izvor: blic.rs
