Lifestyle

Kako su me roditelji nenamerno učili da moj pristanak nije važan










Pišem ovaj članak anonimno, jer moja mama često gugla moje ime – ukuca ga u pretraživač i sve što sam radila razleti se po njenom ekranu. Mislim da to radi samo da bi mogla da pošalje moje tekstove kolegama, da bi im pokazala kako je ponosna na mene.

Pišem ovo anonimno zato što se ponekad, u tekstovima, pozivam na nešto što mi je ona rekla, i to osvetljava njene, po svoj prilici banalne reči, svetlom dovoljno jasnim da dokaže koliko su te reči bile opasne.

Dekonstruišem je. I to nju čini tužnom.

Pišem ovo anonimno, zato što ne želim da povredim svoju majku – ne sad, niti bilo kad. Zato što znam, bez sumnje, uprkos ispadima, da me moja mama voli duboko i potpuno i da je uvek davala sve od sebe da me zaštiti i sačuva.

Isto važi, da budem iskrena, i kada je reč o mom ocu. Doduše, on ne gugla moje ime. Nisam baš sigurna ni da zna kako se koristi kompjuter.

On i dalje koristi dial up.

Ono što želim da kažem je da ovo nije članak o mojim roditeljima.

Za sve sahranjene emocije koje izviru iz mene u vezi sa mojim roditeljima i mojim detinjstvom, ja imam terapeuta. Ovo nije članak o mojim roditeljima, nebitno što oni mogu (kao i vi, moji čitaoci) tako da ga dožive.

Naprotiv, ovo je članak o vama i o meni, kao i o nasleđu koje smo dobili. Ovo je članak o našoj kulturi.

Ovo je članak o kulturi koja ne poštuje ženske granice, pravo žene na pristanak, o kulturi koja ne prihvata „ne” kao odgovor, o kulturi koja sahranjuje žensku seksualnost kao nešto što je grešno i čega se stidimo. Reč je o kulturi koja neprimetno doliva svoje vrednosti u umove i srca roditelja koji imaju dobre namere, sve dok najgora uverenja te kulture u vezi sa ženama ne dolete sa usana onih koje najviše volimo.

Ovo je članak o silovateljskoj kulturi i o tome kako su me roditelji učili njoj ceo život, ne znajući koliko je toksična. Jer ako ste ceo život učeni kako da uzimate otrov, kako biste znali da sopstvenu decu ne treba da hranite njime?

Ovo je članak o tome.

Smatram da mi, kao feministkinje, radimo fenomenalan posao razgovarajući o vezama između roditeljstva, silovateljske kulture i kulture pristajanja – ali uglavnom apstraktno. Kažemo: „Evo kako da uradimo bolje”, mnogo češće nego što kažemo: „Evo kako smo sjebani”, gotovo kao da smo odvojeni od ove kulture, kao da ne plivamo u njoj, kao da smo je prerasli.

Ali ja ne mogu da se otrgnem silovateljskoj kulturi.

Ne mogu da se odvojim od grča u želucu koji se stvori kada mi „ne” čuči u grlu, a pustiti ga van me dovodi u rizik da budem neprihvaćena.

Ne mogu da se odvojim od zataškavanja, čak i godinama nakon što sam počela da odbacujem sve te gluposti; u sopstvenom telu se osećam kao da ne mogu da dišem: Da li je to zaista ono što želim? Da li ja zaista znam šta je najbolje za mene?

Jer sam naučila ove lekcije kada sam bila mlada. I učila sam ih u određenim razmacima čitavog života. I želim da budem iskrena i kažem kako to izgleda.

Tako izgleda kada roditelji koji te vole, ne znaju uvek kako da te vole, posebno kada si devojka koja raste u kulturi koja normalizuje i opravdava silovanje.

Ovo su tri primera kako su me moji roditelji – sasvim slučajno, nikada ne shvatajući opasnost toga – učili da moja saglasnost i moja autonomija nisu bitne, što me je prilično oblikovalo u odraslom dobu.

 

LEKCIJA 1. IMAM TRI GODINE: „NE SMEŠ DA KAŽEŠ NE.”

 

Imam rođaka Angela koji je rođen tačno 32 dana pre mene. Moja majka i njegova majka – sestre – trudne su razmišljale o tome šta će postati njihovi prvenci, rođeni u isto vreme.

Angelo i ja smo išli u vrtić zajedno, držeći se za ruke, a naše majke bi nas pratile. Pošto je Angelo živeo sprat iznad nas, provodili smo mnoge dane kombinujući Moje male ponije i Nindža kornjače u mitskom svetu snova ranih devedesetih.

Svi u našoj familiji – a posebno naše majke – mislili su da smo pre-di-vni. Pretpostavljam da smo i bili: on, sa svojim čokoladnim očima i donjom usnom u pozi večitog durenja, i ja, s druge strane, sa glavom punom kovrdža i sklonošću da se uživim u razgovore sa svojim rukama.

Voleli su nas – i pojedinačno, i kao par.

I tako, kada god bi došlo vreme da se rastanemo, oni su bezazleno govorili: „Angelo, poljubi Sofiju!” I moje raspoloženje bi odmah opadalo.

Zato što sam mrzela kada me Angelo poljubi. Mrzela sam to iz dna duše.

Ta mala slatka napućena usna, koju su svi voleli na njemu, uvek je sijala od bala. Kada bi me poljubio, bilo je to vlažno cmakanje zbog koga sam stalno pravila grimase i trudila se da izbegnem kad god sam mogla.

Ponekad je to značilo u potpunosti ignorisanje takve situacije (što je prilično teško kada si beba i kada ne možeš da budeš u fazonu: „O, pogledaj na sat! Moram da idem!”). Ponekad je to značilo ignorisanje njihovog zahteva i udaljavanje od njih. Ponekad je značilo konačno izgovaranje onog „ne”.

Svaki protest se završavao na isti način: „Ohhh, hajde, Sofija, poljubi Angela!” I onda bi likovali, znajući da nemam drugu opciju i da ću da se povinujem.

A ovo ponašanje, tj. forsiranje dece da budu fizički prisna sa ljudima iz familije uprkos njihovom osećaju nelagodnosti je tako često da već vidim ljude kako čitaju ovo i kolutaju očima zbog mog insistiranja da ovo doprinosi učvršćivanju silovateljske kulture.

Doduše, rano sam shvatila da bi moje odbijanje naišlo na još veće insistiranje i da je jedini način da to prevaziđem – da zatvorim oči i pristanem.

Tako da kada vam vaše dete kaže ne ili na neki drugi način pokaže nelagodnost ili izbegavanje određene osobe ili situacije, verujte da oni sebe poznaju bolje nego vi – i zapamtite da njihova tela pripadaju njima, i samo njima, čak i kada su tako mali.

 

LEKCIJA 2. IMAM DESET GODINA: „DEČACI SU DEČACI.”

 

Familija moje majke je imala vikendicu na jezeru u Vermontu. Osunčana žuta kabina bila je smeštena među visokim borovima čija je smola padala na naš sto za ručavanje, a ponekad i na naše glave.

Mi, grupa gradske dece, provodili smo leta pokušavajući da ulovimo žabe golim rukama, pretvarajući se da smo devetnaestovekovni istraživači dok smo veslali jezerom.

Pošto kuća nije pripadala samo mojoj majci, već i njenoj sestri i bratu, to je značilo da smo morali često da je delimo, i to svakog vikenda u julu.

Tamo nas je bilo mnogo: moja bliska porodica, ali i svako ko bi došao u posetu. Imala sam i dvojicu rođaka, Sonija i Džoija, koji su bili poznati po tome što su uvek izazivali nevolje.

Imali su akcije od upadanja u komšijsko dvorište kako bi dangubili na njegovoj ležaljci, šaljivog međusobnog gurkanja oko kasnih večernjih vatri, do (bukvalno) gotovo bacanja čitave kuće u plamen. Istina, ovi dečaci su bili zabavni, ali i pravi izazivači nevolja.

Jedna od njihovih omiljenih zabava bila je povlačenje kupaćih kostima sa moje starije rođake Tereze i mene.

Plivali su pored nas pod vodom i povlačili donje delove naših bikinija, pokušavajući da ih, u šali, svuku. Ponekad su čak uzimali pesak sa dna jezera i sipali ga na naša leđa, da nam klizi tako hladan i lepljiv između kože i kupaćeg kostima.

Ovo drugo je bilo grozno: moj kupaći kostim je bio pun mrlja od mulja, ali ono prvo je bilo mnogo strašnije.

To nije bila samo igra: „Koliko mi, jedanaestogodišnji dečaci, možemo da budemo gadni?” (što je dovoljno loše), već je bila strašna činjenica da su tela devojčica bila rutinski identifikovana kao objekti za zabavu – posebno ako su gola.

Tokom odrastanja roditelji su me učili da nikada nikome ne dozvolim da mi dodiruje „mesta koja pokriva kupaći kostim” – i, gle, eto mojih rođaka, koji povlače te slojeve zaštite, pokušavajući da ih skinu.

Naši roditelji su sedeli na plaži, namazani mirišljavim kokosovim uljem za sunčanje, u slamnatim stolicama i sve vreme gledali da se ne utopimo.

Osećala sam se grozno zbog načina na koji su me ovi dečaci tretirali. Bila sam postiđena i osećala sam se zlostavljano. Naravno, mislila sam, njihovo ponašanje očigledno nije bilo pogrešno, jer bi neko dosad rekao nešto.

Ali čak i kada bih pozvala „mama!” ili „tata!”, tražeći pomoć, odgovor na koji sam nailazila bio je nevoljno „Ostavite devojke na miru.”

U kasnijim razgovorima, kada sam malo odrasla, shvatila sam istinu: moji roditelji su se osećali nemoćno u odnosu na roditelje ovih dečaka.

Kad bi moji roditelji ponekad protestovali, tražeći od Sonijevih i Džoijevih da disciplinuju svoju decu, ovi bi uvek slegli ramenima i uzdahnuli: „Samo se igraju. Dečaci su dečaci.

Umesto da uzmu stvari u svoje ruke – da razgovaraju sa mnom privatno o ovom problemu, da me izvuku iz vode na sigurno tle, da odbiju da provode vreme na jezeru sa takvim članovima porodice –  oni su pustili da taj problem sklizne, kao da je nevažan. Toliko su bili su pod pritiskom društvenih konvencija koje im onemogućavaju da donose odluke u vezi sa njihovom decom.

Dozvoljavamo mladim muškarcima previše slobode da budu napadni i posle odbijamo da prihvatimo odgovornost za njihove postupke, kada ispoljavaju nasilje nad drugom osobom. To je ono što su oni, na kraju krajeva, učeni i obučeni da rade.

Oni koji žele da zaštite i da budu uz žrtvu su bespomoćni u odnosu na društveno prihvaćen dogovor da je šamar dovoljan vid kazne.

Ono što sam naučila iz ovih ranih interakcija je da kada mi je bila potrebna pomoć, nisam na nju mogla da računam. Naučila sam da treba da pustim da hladno, muljavo blato klizi niz moja leđa – a onda da budem jedina odgovorna za pranje tog blata, i da mi se niko ne izvini za to i da niko za to ne bude kažnjen.

izvor: Lola magazin



Možda će Vas zanimati i:

Back to top button