Ovo je nesvakidašnja priča. Maša se prvobitno trebala zvati Endži, ali kad sam vidjela njenu prvu sliku, prije nego što se smjestila u moj stan, Endži mi je bilo previše agresivno ime za onako malo pufnasto biće.
Maša je lav u horoskopu. Rođena je 15. avgusta 2014. Njena mama je rodila sedmero kučića, međutim, kako to ide, vlasnik mame nije htio da zadrži kučiće i Mašu sam uzela ja.
“Amra, pas ne može biti u stanu! Kako misliš izvršavati fakultetske obaveze i imati psa?! Pas je obaveza.” – Bilo je pucnjave sa svih strana. Ali, nisam marila. Vjerovala sam da radim ispravnu stvar.
Drugo veče, Maša i ja u mom iznajmljenom stanu same. Ona plače jer je beba i jer nije s mamom, a ja jer sumnjam u svoju sposobnost brige o psu. Zaista, nije se znalo koja je više plakala. I da, psi uistinu plaču. Onda sam je uzela u krilo. Ona je zaspala, a ja sam sebi rekla: “Budalo, naravno da možeš!” Naravno da sam mogla!
Pravila je prave belaje. Ja sam se budila u pet sati ujutro, odlazila na fakultet u sedam i trideset. Trčala sam kući na svakoj pauzi, ne bi li njoj omogućila da napolju obavi fiziološke potrebe. Nisam htjela da spava pored mene. Ma kakvi! Nisam joj odmah umjela pružiti ljubav.
Vrijeme je prolazilo. Maša je rasla i napredovala. Sva djeca na Slatini je obožavaju naprosto. Drugačija je od drugih. Nije kupljena i nijednom psu nije slična. Svi je znaju i svi je žele pomaziti. Ona je toliko umiljato, karizmatično i dobro stvorenje.
Povećanjem njenih kila i mjeseci, moja ljubav je postajala sve većom. Maša je pravi drug. Ona je bila tu kad sam spremala najteže ispite. “Kako ću?! Ma nema teorije da ovo položim!” Onda bi ona dolazila, uvalila bi mi se u krilo i pogledala me onim oktobarskim okicama i znala sam da mogu! Po njoj bi se trebao zvati najbolji lijek za smirenje.
“Mašaaa. Evo Maše! Pa Mašo, dođi brzo!” Slatina, Irac i mjesta gdje šetamo prosto ore od dječjih glasića. Upoznala sam mnogo ljudi zahvaljujući njoj. Moje samopouzdanje je poraslo. Naučila sam od nje šta zapravo znači biti sretan.
Kako je danas? Danas ne žurim na pauzama kući. Maša ne pravi belaje. U decembarskim noćima grijemo jedna drugu i grlimo se do besvijesti. Ona me štiti i prava je drugarica.
Piše: Amra Deliomerović
