MUŠICA U GLAVI
Javi mi se tako, usred bijela dana, u pola noći probudi me i prekine mi san, pa ja dumam satima i tražim joj razlog. Pođem da je pitam ko je i odakle dolazi, a ona mi se samo smije i nikad ne daje odgovor na moja pitanja. Rovi ona tako, a meni se čini da se raspadam, pa mi tad, nit ko treba a takav ne trebam ni ja nikome. Nikakve vajde od mene nema! Muči me i vraća u prošlost, na osobe, na mjesta, na riječi, na pokrete, i ja sve ponovo proživljavam a sve se bojim da mi se prošlost ne ponavlja…
Zar sam se ogriješio o nekoga, pa mi sad ne da mira. Baca me i prevrće. A ja? Nit znam naprijed, nit mogu nazad. Tapkam u mjestu i nadam se da će iščeznuti, da će nestati. A ona? Ona sve jača i jača. Nema joj ni traga, ni glasa, a tu je. Boli li, boli. Nada, jedino je ona još ostala. Maglovita i nepredvidiva, uvijek prisutna, kao i želja.
I kad osjeti da bih mogao nešto drugačije napraviti, ona me baca u budućnost. Zna da se neću snaći i da će mi se budućnost ponoviti!?, pa će prošlost postati, a ja opet dumam. I vidim lica, i vidim mjesta, i čujem riječi, pravim pokrete, sve ko na filmu, i opet mi mira ne da. Muči me ko za inat. Pitam je: ko te šalje?, čije li je ovo maslo?, a odgovora niotkuda. Pa se počnem moliti, i tražim od Njega da me muka riješi, a ni On me ne čuje, ili neće da čuje!? Molim se, na sebi poznat način, čini mi se, niko se tako, na bijelome svijetu, ne moli…
Da se barem hoće javiti i reći mi ko je, da mi bude lakše. Možda bih znao kako da se borim ili da se lakše predam. Pa šta bude, nek bude…
Piše: Mirza Pinjić
