Tog dana kada sam donijela odluku da ću pisati blog, sam morala održati govor, tačnije, izlagati na temu žensko poduzetništvo, ali po ko zna koji put, ženama koje su se dokazale kao poduzetnice. Ranije jednom, na istu temu sam govorila o tome kako je paradoks da neko ko nije realizovana poduzetnica govori o tome onima koje jesu. Ali ovaj put sam ja imala šta da kažem. Kako sam postala poduzetnica – kroz nekoliko, na izgled, nepovezanih tema.
Časne sestre – Poziv
Kada je moja kćerka krenula u Katoličku školu, tada sam se prvi put bliže upoznala sa životom časnih sestara, koje su tu predavale. Imajući predrasude, mislila sam da su to žene koje nisu dovoljno upućene u svjetovni život. Kasnije, primijetiću da, pored vrhunskog obrazovanja, smirenosti i posvećenosti poslu, podjednako dobro poznaju modu, rock muziku, razmjenjuju recepte… Nije se to uklapalo u moj format njihovog zanimanja. Nametalo mi se pitanje kako su uopšte odabrale baš takav život. “Jednostavno, dobila sam poziv“, rekla je Dijana.
“A vi, Pia? Kako ste znali da je baš ovakav život to što želite?“, pitala sam.
“Nije tu bilo šta da se odlučuje, dobila sam poziv!“, rekla je.
Na moju zbunjenost, blago je rekla: “Ne brini ako ne razumiješ. Jednostavno, kad dobiješ poziv, ti to jasno znaš.”
Gubitak majke – Savjet
Slomljena od bola zbog gubitka majke, shvatila sam koliko je lažno vjerovanje da će sutra biti lakše. Imala sam 28, vrijeme je odmicalo, bilo je sve teže. Moj drug Dragan izgubio je majku kada je imao 21.
Tražila sam savjet: “Kada će ovo proći, kada će početi da bude lakše?” – “Nikada ti neće biti lakše, ali ćeš naučiti da živiš s tim!”
Neočekivani odgovor naveo me da par dana lažem sebe da on nije u pravu. Dvadeset jednu godinu nakon toga svima govorim isto. Vremenom sam naučila da slavim Novu godinu, spremam ručak, pravim kolače, kupujem garderobu, ali praznina peče jednakim intenzitetom. U vrijeme straha značajno se povećava.
Facebook – Urota
Relativno kasno sam zavoljela Facebook, pa valjda zato i dalje čitam motivacijske poruke. Jednu od njih sam počela da živim svakodnevno.
Kaže: “Kada nešto poželiš, cijeli svemir se uroti da ti tu želju ispuni”.
Ja Sanja, žena, majka, poduzetnica
Tačno znam datum i trenutak kada se desio klik! Kažu da se poduzetnik postaje ili iz nužde ili iz prilike. Kod mene nekako i jedno i drugo. Šetala sam sa Sašom i vidjela kako je sve shvatio, bez da sam govorila. Teško je objasniti, al’ sve kockice su bile tu, složene u mojoj glavi i vidjela sam samo jednu odluku i samo jedan put. Nikada više neću raditi za druge! Dakle, to je taj poziv, kad ga dobiješ ti tačno znaš, osjetiš momenat. Zašto da mi neko kreira radno mjesto, kad ja to sama znam bolje.
“Saša, zvaće se Erazmo i neka to bude pohvala mojoj ludosti!”
I tako je krenula realizacija. Slagalo se jedno po jedno. U tom slaganju prolazili smo već odavno definisane korake: entuzijazam, naviru ideje, pojavljuju se neočekivani saradnici, pojavljuju se očekivane i manje očekivane prepreke, među njima strah. Školski primjer faze u razvoju poduzetničkog poduhvata, o tome učimo studente, pišemo radove. Drugačije je kada ga živiš, kada je realan i neizbježan, kada te budi i davi. Šta je strah, nego projekcija mojih prethodnih iskustava. A njih je bilo…
Odavno me život naučio da su prava rješenja sasvim drugačija od projektovanih, planiranih, zamišljanih. U ovom, možda nepovezanom opisu moje poduzetničke geneze, dolazim do najbitnijeg i za mene najemotivnijeg momenta. Kada sam se pobojala da će strah, dakle, jedan emotivni trenutak, nadvladati racionalni, sasvim neočekivano su se pojavili oni. Ljudi kojima ne mogu zaboraviti. Došli su sami, nenajavljeni i rekli: Ti si naša, poguraćemo – Kameleon, RTVTK, Tuzlarije, Festival.ba. I tako krenuše moji intervjui, reklame, baneri. Pitala sam koliko košta, rekli su: polako, biće prilika.
I tako shvatih da je to ta urota. Jednostavno je svemir donio odluku. I zato hvala do neba svim mojima: Sabini, Kasimu, Amiru, Rusmiru, Berbi… Svemir će znati kako da dobro koje ste učinili meni, ustrostruči vama.
I kad smo kod Kameleona i Berbe, jednog od prvih dokazanih poduzetnika u našem gradu, odlučim da od njega tražim savjet.
“Znaš Berba, nije ovo tema o kojoj mogu sa svakim, sve ide onako kako sam zamislila, ali nije mi lako!”
-“Pa ti si sad poduzetnica, nikad ti više neće biti lako, ali ćeš naučiti da živiš s tim!”
Da se vratim na početak priče – ovo sam u dahu izložila članicama Mreže žena u biznisu, na konferenciji u povodu obilježavanja 20-tog rođendana MiBospo-a. Kada sam udahnula i podigla pogled, ponijeli su me njihovi osmijesi, ali i suze gospođe Ramize, koja je rekla: “Dotakla si moju dušu!”
Sretna Nova godina!
Autorica: Sanja Hajdukov
