Piše:Mario Vranješ
Nasumice sam okrenuo šest brojeva telefona, pozivni 061.
Samo sam očekivao glas. Nadao sam se ženskom glasu, ali ni muškom ne bih spustio slušalicu. I bio je ženski glas, baš onakav kakav ti treba u tim trenucima kada želiš da kažeš zdravo, a nemaš kome.
Glas u kome se čuje da se riječi ne troše uludo, glas obojen paklom cigara i čašom crnog vina, glas sa mirisom ciklama i prizvukom alergije na iste, glas koji tvoj glas ne pokriva i ne pravi nevažnim.
I reče glas ”Halo…”!
Ja zanijemih, na tren ili možda dva, meni kratka, a za glas možda preduga pauza.
Progovorih:
”Znam da sam okrenuo broj pogrešan. Znam i da je kasni sat, ali ja samo trebam nekoga da mu kažem zdravo i da odćutim ovu noć, samo da ćutim, ništa više”.
Tišina sa druge strane žice, možda sekunda ili dvije, dovoljno za aritmiju i bubnjanje arterija, osušeno grlo i znojne dlanove.
”Zdravo” – prošapta glas.
”Onda da ćutimo” – odluči taj glas da ispuni moju želju za tu noć.
I ćutali smo tako tu noć, taj ženski glas i ja. Odćutasmo naše ljubavi, tuge, sreće, zanose, patnje, smislene i besmislene potrebe. Dodirivali smo se taj glas i ja, malo uzdasima, malo više vrhovima prstiju na telefonskim tipkama.
Pokrili smo se, taj glas i ja, smirajem tmine i tragom jutra, i dočekasmo prve zrake sunca sa ćutnjom koja nas uspavljuje.
Usnismo taj glas i ja u našoj potrebi da ćutimo jedno drugo. I moj san je bio pun ćutnje. Nadam se da je i ona ćutala mene u snu.
Zapamtit ću taj glas od ćutnje koji utjehu mi donese u mojoj tami. Moram ga zapamtiti jer broj nije ostao memorisan u mobilnom.
