Štos za destabilizaciju Irana? Kineska zavera radi depopulacije? Zašto padamo na lažne vesti i kako razotkriti opasne dezinformacije
Na subotnjem doručku pre nego što je koronavirus postao „stvaran“ u Evropi, neočekivano sam se našao kako delim firentinska jaja sa teoretičarem zavere. Moja pametna, inače racionalna, prijateljica, bila je „pouzdano obaveštena“ da je virus procurio iz istraživačke laboratorije u Vuhanu. Zašto? Za depopulaciju prenaseljenog sveta (očigledno). Napokon, zaključila je, najviše su u riziku starije generacije i ranjivi ljudi. Ne mislite li da je to sumnjivo? Iskreno, njeno mišljenje me uznemirilo i smatrao sam da je prenaglašeno.
Dve sedmice kasnije, i, predvidivo, teorije zavere o koronavirusu šire se jednako brzo kao i sama pandemija. Društveni mediji sada zasipaju lažnim vestima koje se odnose na globalnu zdravstvenu krizu, a neki tvrde da je CIA projektovala biološko oružje kojim će ratovati protiv Kine. (Kina, naravno, tvrdi suprotno.) Drugi su uvereni da su virus uvele farmaceutske kompanije kako bi manipulisale tržištem i ostvarile ogroman profit od vakcina. U međuvremenu, talas izveštaja na društvenim medijima koji sugerišu da se Covid-19 može dobiti ako jedete supu od slepog miša je, pa dobro, „olakšavajući“.
Ali, s obzirom na kockanje sa životima i zatrpavanje neistinom koja izaziva anksioznost od strane informativnih kanala, kao i podivljalim netačnim izveštajima o „čudesnim lekovima“, da li bi teorije zavere mogle biti jednako opasne kao i sam virus?
U to veruje Karen Douglas, profesorka socijalne psihologije na Univerzitetu u Kentu. „Teorije zavere postaju upadljivije u doba krize i to ima puno veze sa neizvesnošću. Ljudima su potrebna objašnjenja za značajne događaje i kada su informacije sa službenih kanala nepotpune, nedosledne ili se neprestano razvijaju – kao što je slučaj sa koronavirusom – često tražite brža, jednostavnija objašnjenja „, kaže ona.
„Ali umesto da umanjuju neizvesnost, istraživanja sugerišu da je teorije zavere zapravo povećavaju. Isto važi i za osećaj nemoći i zbunjenosti. Ljudi će možda gledati [lažne vesti] kako bi pokušali da steknu osećaj moći i poverenja, ali umesto toga osećaju se još gore jer se hrane sopstvenim strahom.“
Stanovište Viren Swamija, stručnjaka za psihologiju teorija zavere i profesora sa Univerziteta Anglia Ruskin je imalo odjeka. „Trenutno se informacije o virusu razvijaju svakodnevno, gotovo satno. Teorije zavere daju ljudima osećaj upućenog posrednika u vreme kad im nedostaje kontrola. Dakle, ako sam izolovan kod kuće, zabrinut, uplašen i nepovezan sa širim svetom, teorija zavere može da pomogne u personifikaciji problema.
„Odjednom moram nekoga da krivim, bilo da je to kineski laboratorijski radnik ili američka vlada. Problem sa tim je što sada umesto da se osećam anksiozno, imam dozvolu da delujem; da nešto učinim. A to može dovesti do svačega, od vrhunca ksenofobije do verovanja u apsurdne i potencijalno vrlo opasne lažne lekarske savete.“
„Teorije zavere definitivno mogu štetno uticati na vaše lično zdravlje, i psihičko i fizičko“, objašnjava profesor Douglas. „Ali oni mogu narušiti i zdravlje društva. Podstiču nepoverenje u stručnjake, nauku i vladu i, umesto toga, ljudi se pozivaju na nezvanične izvore.“
U doba ekstremne povezanosti, to je ozbiljan problem. Zahvaljujući društvenim medijima, širenje lažnih vesti nikada nije bilo lakše, efikasnije ili zaista isplativije – sa hakerima koji postavljaju veb lokacije povezane sa koronavirusom osmišljene da na digitalni način dovedu u zabludu neupućene i ukradu njihove lične podatke.
Međutim, vodeće internetske platforme, uključujući Facebook, Google i Twitter, sada koriste algoritme za smanjenje materijala vođenog zaverom i usko sarađuju sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i vladinim zvaničnicima kako bi osigurali širenje tačnih informacija.
Ipak, očigledno je potrebno uložiti više posla da bi se umanjila štetna retorika. „Potrebna je politička volja da se teorije zavere ozbiljnije napadaju. Kritično je da se dezinformacijama putem interneta bave službeni izvori, posebno zato što samoizolacija znači da će se sve više i više nas oslanjati na digitalno podeljene savete kako se pandemija nastavlja“, dodaje profesor Swami. “ Ukoravanje lažnih vesti koje dele prijatelji, porodica i voljeni, može biti neprijatno, ali svi smo odgovorni da praznine u znanju spajamo sa proverenim informacijama.“
Pa, koji je najbolji put, posebno za one od nas koji smo svakodnevno pod negativnim uticajima teorija podela i polarizujućeg mišljenja?
„Budite budni i analitični“, kaže profesor Douglas. „Proverite da li su informacije koje dobijate istinite ili su pogrešne putem zvaničnih kanala i izvora vesti, poput NHS-a ili vladinih veb stranica. Svetska zdravstvena organizacija je takođe pokrenula stranicu Mithbusters kako bi se otklonile neke od preovlađujućih neistina i smanjile anksioznost.“
I detaljno proučite sve pre nego što to podelite. „Analizirajte moguće efekte koje ove informacije mogu imati na nekoga i setite se da ljudi verovatnije donose rizične zdravstvene odluke ako veruju u lažne vesti“, dodaje ona.
Teorije zavere, naravno, nisu nove i kroz istoriju su inficirale javni diskurs u vremenima krize. Strah, ako želite, uvek dolazi pre zaraze. Ali u našoj eri post-istine i hiperpovezanosti, borba da se ostane pouzdano informisan mora ići ruku pod ruku sa našom borbom za sigurnošću.
Izvor: harpersbazaar.com
