Glumac Vlastimir Stojiljković svima je poznatiji kao Đuza, ali rijetko ko zna kako je “zaradio” taj nadimak. Nije ga mnogo volio, ali njegovi najbliži vjerovatno bi se složili da mu je pristajao.
“Dobio sam ga od brata koji me je zbog tvrdoglavosti nazvao Đuza, po riječima ‘đuz, đuz’ kojima se tjera magarac”, prisjetio se slavni glumac u jednom intervjuu.
“Ko bi rekao da će mi ostati trajno? A nije mi se nikad sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, već dugo živimo jedan s drugim. Poslije su me samo roditelji zvali Vlasto.”
Za publiku i prijatelje je ostao Đuza, a ostala mu je i tvrdoglavost, kao jedna od osobina koje su ga učinile našom glumačkom legendom. Rođen je 30. juna 1929. u učiteljskoj porodici u Ražnju. Završio je gimnaziju u Kruševcu, upisao Rudarski fakultet, ali se u međuvremenu već bio “zarazio” glumom.
https://www.youtube.com/watch?v=pop5rOB-ToY
“Država me je odredila da budem rudarski inženjer! Jednog dana je došao neki tip u kožnom mantilu, i rekao mi da ću sutra upisati rudarstvo. Ja prije toga nisam ni znao šta je to! Htio sam na književnost, jezike, na tako nešto. Ali, naredba je naredba i ja upišem Rudarski fakultet. Pošalju oni nas na nekoliko dana u Borski rudnik. Spuste nas u jamu, i ja tada kažem sebi ‘nema šanse, nećeš ti ovde više nikad!’ Odem kod dekana, kažem ‘hoću na glumu’, a on me pita kako ću da vratim stipendiju – zamislite, primao sam stipendiju vojne industrije. Ja kažem ‘nemam pojma, ja samo znam da hoću na glumu’. I tako i bude: ispisao sam se, a niko mi nije tražio da vratim pare. Otišao sam poslije trećeg semestra, i to sa položenom matematikom kod čuvenog profesora Kašanina. Od nas 220 studenata, položilo je samo 20!…”, kazao je Đuza.
I kad je odlučio šta želi, ništa nije moglo da ga skrene s puta. Neki će to pripisati sudbini, neki “tvrdoglavosti”, ali…
Đuza je publiku je osvojio već svojim prvim pojavljivanjima – na scenu Beogradskog dramskog pozorišta stao je 1951. godine, a na filmu je debitovao 1957. u “Tuđoj zemlji” Jožea Galea. Veliku popularnost stekao je s filmom “Ljubav i moda” i s pjesmom “Devojko mala, a početkom sedamdesetih kao Rođa Petrović s “Pozorištem u kući” preko malih ekrana ušao je u sve domove.
https://www.youtube.com/watch?v=_1AS7j9duwU
“Jednostavnost i prirodnost na sceni je ona osnova od koje sam polazio. Nisam ja težio tome, to je tako u mojoj prirodi. Mislim, istina da je bolje ako si na sceni pravi, živ čovjek. Da je bolje, upečatljivije. Da ne izvodiš neke kombinacije. Uvijek sam tako mislio. I onda su me kolege često zavitlavale: ‘Pa dobro, majku mu, mogao bi malo i da glumiš’ – govorio je Đuza, čija je uzrečica ‘Pa, Boga mu poljubim’ postala čuvena replika Rođe Petrovića, a bilo je tu još sličnih situacija…”
Na pitanje kakve mu uloge najbolje leže imao je spreman odgovor:
“Mislim, gubitnici. Ne znam zašto. Možda zato što nisam od onih koji se trse i busaju. Pitaju me ponekad kako glumački braniti takozvane male ljude. A ja mislim – svi smo mi mali ljudi, samo budala može umisliti da je ne znam kako velik i važan. Ničemu u životu nije dobro pridavati previše značaja, pa ni sebi, odnosno prije svega ne sebi.”
Izvor: noizz.rs
