Moj djed Svetozar je bio uživalac penzije, u bukvalnom smislu te riječi. Naime, značajno duže je primao prenziju nego što je radio. Samo su se rijetki sjećali da je par godina radio kao opštinski činovnik nakon Drugog svjetskog rata. Ko bi ga znao zašto i kako je penzionisan, al’ pošto je doživio duboku starost, bolest definitivno nije bila razlog. Jedno deset godina nakon njegove smrti sam nešto tražila u njihovoj kući, kad odjednom nađem torbu.
Piše: Sanja Hajdukov
Bila je u odličnom stanju, praktično nekorištena aktovka, od debele žuto-smeđe kože. Na vrhu je imala ručku, a zatvarala se preklapanjem i imala kaiš sa metalnom tokom, koji je služio da se dobro zatvori. Baka je naišla i upitah je: „Kakva je ovo torba?“
„NOVA“, reče ona!
„Kako nova, čija je?“
„Djedova, u njoj je nosio spise na posao!“
Izračunah tad da je nova torba imala najmanje 70 godina, što me navede na zaključak da se u našem jeziku miješaju pojmovi nova i očuvana.
E istu takvu torbu i toliko novu, nosio je na posao naš profesor Nedimović.
Kompletan tekst pročitajte na zenski.ba
