Piše: Mario Vranješ
Da li još jednom da vam se poklonim poštovana publiko? Ko zna da li više ikada treba glavu da pognem pred vama ? Naklon moj da li zaslužujete ? Zar je baš trebalo toliko da se ogolim na ovoj pozornici preživljavanja ? Vama, hijenskim smijuljenjima iz mraka.?
Čemu aplauz poštovana publiko ? Zar ste stvarno zadovoljni ovom mojom izvedbom od smijeha, suza, smrti, bolesti, zla i užasa ili vaša oholost ide na viši nivo da aplauzom uvećavate moju bijedu od igre i tražite bis na gorčinu koja je isplivala iz mene. Tu pred vama ! Tu pod ovim reflektorima, na ovim daskama od života.?
Upaliti će se sva svjetla, još samo malo strpljenja poštovana publiko. Pa ćemo onda u oči da se pogledamo i lagano saberemo sva vaša podmetanja nogu i sva moja padanja na pozornici. Sva moja zaboravljanja teksta i vaša pogrešna šaputanja. Sva vaša kašljucanja, kikotanja i zvonjave mobitela i moje male zbunjenosti vašom neodgojenošću.
Upaliti će se svijetla, utihnuti će muzika, prestati će aplauz, i ostat ćemo samo vi i ja poštovana publiko. Ja iznad vas na pozornici od životarenja. Nag i polu-ponosan, sa nakupljenom pljuvačkom u ustima koju ću kao svaki dobar, loš ili prosječan glumac (čovjek) kojeg si ti publiko moja poštovana stvorila i zgazila, da podijelim sa tobom…
