Nespretno vezana punđa. Podočnjaci do poda. Ne pomjeram se od kompa. Dan treći. Jednim okom završavam preostale obaveze, a drugim čuvam Nađu. Gotovo da nije progovorila prethodnih dvadesetak minuta. Leži na podu među flomasterima i crta domaći.
– Vidi šta sam nacrtala!
– Hmmm… Malo me podsjeća na Fridu Kahlo koja sjedi za kompom i gugla.
– Tetka, ko je Frida?
– Meksička slikarka koja je voljela jarke boje. Jednom kad se povrijedila, ljekari su joj rekli da više neće moći da hoda. Odgovorila im je da je baš briga za noge, da ima krila.
– Ovo nije ta. Ovo si ti.
– Predpostavljam da je tema bila: Moja tetka ima guste obrve.
– Učiteljica je rekla da nacrtam šta želim da budem kad porastem.
– I ti si riješila da budeš ja, samo sa debljim obrvama?
– Kad porastem hoću baš isto što i ti. Ime da mi izlazi u kompjuteru i na onom Googlu. Ja da lijepo pišem, a mnogo moderni fotografi da me škljockaju. Onda ruku da stavim ovako ovdje. Onda mogu da dam intervju i da dobijam nagradu.
– Jesi li ti to gledala televiziju? Ili „Đavo nosi Pradu“, samo bez Prade?
– Nisam.
– U šta gledaš sad?
– U tebe, tetka.
– Šta radim?
– Radiš nešto u kompjuteru.
– Fandrejzujem.
– Je l’ to neka igrica?
– To ti je prikupljanje novca uz pomoć kompjutera. Moderno prosjačenje.
– Prosjaci budu na ulici i ja mislim da oni baš i ne brinu za modu.
– Imaš prosjake i na internetu.
– Tetka, je l’ tebe malkice sramota što si prosjak u internetu?
– Sramota bi me bilo da ne pokušavam. Znaš Nađa, ukoliko riješiš da porasteš, da bi ostvarila svoj san, neće ti biti dovoljan šator od ćebeta… onaj u koji možeš da uđeš i kreneš da žmiriš dok se san ne ostvari. Nekad ćeš morati da izađeš i da radiš na snu, a ne samo da žmuriš. Bez rada i učenja novih riječi – ništa od intervjua i škljockanja. Na tom putu ćeš vjerovatno pokušavati i nekad će te biti sramota. I to je okej. Nije okej ukoliko se uveče vratiš mrtva umorna iz neke priče koju naročito ne voliš. Ni priču, ni sebe u njoj. Ukoliko skontaš da nisi pokušala da izmijeniš njen kraj. Tad treba da te bude sramota. Od neke djevojčice kojoj ćeš ti biti tetka i koju ćeš morati da lažeš da si cool i da radiš neku strašno važnu stvar. U kompjuteru ili van njega.
– Je l’ to odraslost, tetka?
– Moguće. Kažu da odrasteš kad izletiš iz sigurne zone.
– A što?
– Zato što ti valjda nije prijatno u početku i ne znaš šta te čeka.
– Da nacrtam ovakvu mene i krila? Da mi pomognu kad porastem.
– Nego šta!
Autor: Tijana Banović (Blacksheep.rs)
