Piše: Amra Avdić
I tako…
Kažu nešto je trulo u državi Danskoj.
A kod nas?
Ne može se disati od smrada.
Pala je još jedna žrtva porodičnog nasilja. Došao muž i upucao je na radnom mjestu.
Koliko je vrijedan njen život?
Dva su odgovora:
- Za “nas medije” – onoliko koliko je pokazala analitika nakon još jednog klikbejt naslova.
- Za nas kao narod – onoliko koliko smo joj kao najveće sudije stavili tereta na leđa i presudili u komentarima na osnovu toga “o’ čijih je kuća”. Šta bi se to još drugo uopšte moglo pikati?!
Žrtva – kćerka ratnog čelnika Trebinja Božidara Vučurevića. Sramota me što ću trošiti riječi na to ali da – onog što je optužen za ratne zločine.
I sve mi već znamo. “Sve se to njemu (ocu) vraća, nije se sa karmom igrati, neka on sada pati…”
I tako…
Još jedna žrtva je postala broj. Još jedno više nasilje i smrt koja nam je normalna i zaslužena. Da ne kažem (i povratim) : “…ko zna šta je ona njemu radila… Nije on to sigurno tako odjednom… Znamo ga mi….”
Šta slijedi?
Njeno ime može i u inicijalima ali daj da se očevo “pukne” preko naslovne. Nek se prodaju novine. Nek se bilda naša lešinarska nutrina i kome je više bitno što ona ni oca a izgleda ni muža nije mogla birati.
I nije bitno poštovati žrtvu, dati činjenice, nego daj ti nama nabroj sve gadosti njenog oca. Valjda nam je lakše da tako opravdamo i očistimo obraze koje svakodnevno okrećemo na drugu stranu da ne vidimo onu komšinicu za koju smo znali da je muž ubija od batina a nismo reagovali.
Sigurno je i nju neko mogao spasiti samo da nije sramota.
Ali da se razumijemo, “ova” je to sve zaslužila. A i lijepo su ljudi kazali da ti se sve što uradiš na djeci vrati. Ovo joj je na očevu adresu…
Nije isto i nije za porediti sa drugim ženama.
Neka nama nas. Ovako kako nam je… Pa i nismo mi za bolje….
