Ja volim prirodu. Odrasla na Uni, čitavo djetinjstvo u lađi provela (drveni čamac najčešće ručno napravljen kod lokalnog stolara se kod nas u Krajini zove lađa). A Una bila čistaaaa, obale bez smeća ma nigdje trunke plastike nisi mogao vidjeti. A sad gdje god obale pogledaš sve grane okićene plastičnim kesama.
Počelo je to s rijekom Bosnom pa su se oni Une i Vrbasa sablažnjavali, kao jao kako su nekulturni, kod nas toga nema. Ali zadnjih nekoliko godina vidim bogami i Una nije više što je bila, kese na vrbama zakačene, plastične boce plivaju.
Kontam ja odnio je vrag šalu, moramo i mi nešto uraditi.
Svako misli da ostatak svijeta treba da počne praviti promjene, a teško je od sebe početi.
A moja familija svaku kupovinu završi s barem četiri plastične kese.
Ne možeš da miješaš meso, brašno, hemiju, mora sve posebno. Pa svaka voćka se mora zapakovati posebno u još manju kesu. Došlo je na kraju do toga da svakog trenutka u kući imamo barem sto plastičnih kesa iliti vrećica. Kad su trgovački lanci počeli s naplaćivanjem kesa, kontamo muž i ja, e sad će nas natjerati da nosimo platnene cekere, ali ne leži vraže, džaba sve. Nikad, ali nikad se sjetiti da poneseš taj ceker.
Krenemo na more, ja u onih deset torbi strpam i dva cekera, kao tamo imamo vremena pa ćemo lagano iz kupovine s cekerima u rukama, kao pravi „europjeci“.
Ma jok, za deset dana niti jednom se nisam sjetila ceker ponijeti, stavim ja njega u torbicu, ali kad krenem ponesem samo novčanik i opet kupim kese.
Na kraju me i sin počeo opominjati pa mama opet si zaboravila cekere, ništa ne brineš o prirodi (ima predmet Moja okolina pa djeca svašta pametno nauče).
Meni krivo, čak se i kasirki žalim kako, eto imam ceker, ali opet zaboravila, ona suosjećajno klima glavom i prođe tako odmor.
E sad, nedavno je jedan veliki kozmetički lanac uveo pravilo da ne daju više besplatno male kesice, čitam ja i kontam svaka im čast. Vidi se da je to prava, ekološki osvještena firma i neki dan odem u kupovinu kod njih, uzmem 5-6 stvari, onako malo kabastih.
Ja na kasu, kaže kasirka treba li vam kesa, gledam ja nju, gleda ona mena, gledam onu svoju djecu pored sebe, stisnem zube i kažem ne treba.
Potrpam šta može u ruksak, ostalo u ruke i preko vrata.
Gledam me onaj narod, kontaju garant, kakva škrtica ne da 10 feninga za kesu, al briga me.
Odlučila sam: Vući ću stvari u rukama dok ne počnem ceker nosati.
Jest sitno, ali je teško. Ali neće se MOJE kese raspadati od 400 do 1000 godina u prirodi. Cekera imam trenutno deset.
Izvor: Lola
