Ni ti ni ja se ne bavimo politikom, ali smo na zemlji, u svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu po kategorijama. Da li oblaci tako mogu, na kraju krajeva, da pripadaju jednoj ili drugoj gomili za vreme oluje? A ako su nosioci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Doduše, istina je da ljudi nisu oblaci. Kao pojedinci mi smo delovi jedne celine koja čini čovečanstvo. U tom čovečanstvu ima stranaka. Do koje mere vlastita volja, a do koje mere kobne okolnosti čine da čovek pripada jednoj ili drugoj protivničkoj stranci?
NINE (DECEMBAR 1883 – NOVEMBAR 1885)
Usamljenost je prilično mučna stvar, čovek se oseća kao u zatvoru. Ipak, još uvek ne mogu da tvrdim do koje će mere to unaprediti moje poslove. To, uostalom, ni ti ne činiš.
Ja se, sa svoje strane, često osećam bolje među ljudima koji ne znaju čak ni za reč usamljenost, na primer, među seljacima, tkačima, nego u civilizovanom svetu. To je za mene prava sreća. Tako sam se, otkako sam ovde, prisno zbližio sa tkačima.
Piši mi, ako hoćeš, malo detaljnije o Maneovoj izložbi, reci mi nešto o slikama koje se tamo nalaze. Oduvek sam smatrao Manea veoma originalnim. Znaš li onaj članak koji je Zola o njemu napisao? Žao mi je što sam video samo poneku njegovu sliku. Naročito bih voleo da vidim njegove aktove.
Ne smatram preteranim što su neki – na primer Zola – njima oduševljeni, mada ja sa svoje strane uopšte ne smatram da on može biti uvršten među najistaknutije slikare ovoga veka. Ali to je talenat koji veoma izvesno ima svoj „raison d’etre”, a to je već mnogo. Članak koji je Zola o njemu napisao nalazi se u Mojim mržnjama.
Ja lično ne mogu da se složim sa Zolom kada on zaključuje kao da je Mane čovek koji, sve u svemu, otvara novu budućnost u modernim koncepcijama umetnosti. Za mene to nije Mane, to je Mile, slikar suštinski moderan, zahvaljujući kome se pred mnogima otvara vidik.
Kada čujem da kažu da „u prirodi nema crne”, pomislim da crno zaista ne postoji, ako hoćeš, ni kao boja.
Naročito ne bi trebalo pasti u zabludu, i verovati da koloristi ne upotrebljavaju crnu, kada se samo po sebi razume da čim crna uđe u kompoziciju sa plavim, crvenim, ili žutim elementima, ovi postaju sivi, naime ovde zagasitocrveni, žuti ili pepeljastoplavi. Posebno smatram da više ne može biti zanimljivo ono što Š. Blan, u svojim Umetnicima moga vremena, kaže o Velaskezovoj tehnici, čije se senke i polutonovi najčešće sastoje od hladnih sivih i bezbojnih, gde su crna i malo bele osnovni elementi. Na toj neutralnoj i bezbojnoj osnovi i najmanji oblačak, na primer, već govori.
.jpg)
Moj račun za boje na sve to je takav da mi dozvoljava da se upuštam jedino razborito u nove stvari većeg formata, a tim pre što će me modeli koštati još više, samo ako još budem mogao da imam modele koji će dobro odgovarati tipu koji imam u glavi (gruba, pljosnata lica sa niskim čelom i debelim usnama, ne sa istaknutim, već sa punim crtama i u Mileovom stilu), a obučena onako kako imam u svojoj zamisli.
Jer, sve se ovde veoma tačno drži, i čovek nema tu slobodu da se udalji od boje nošnje, pošto efekat leži u približavanju prelomljenog indigo tona i prelomljenog kobaltnog tona, istaknutih skrivenim narandžastim i rujnosmeđim elementima žita.
To bi moralo biti nešto što dobro izražava leto; leto, po mom mišljenju, nije lako izraziti; u najvećem broju slučajeva, čak često, efekat leta je ili neizvodiv ili ružan; to je barem moj utisak, no postoje, zauzvrat, predvečerja.
Ali treba reći da leti nije lako pronaći efekat sunca koji bi bio tako bogat, tako jednostavan i tako prijatan za gledanje, kao karakteristični efekti drugih godišnjih doba.
U proleće, postoji mlado nežnozeleno žito i ružičaste jabuke u cvatu.
U jesen postoji kontrast žutog lišća i ljubičastih tonova.
Zimi postoji sneg i male crne prilike.
Dakle, ako leti postoji suprotnost plavih tonova i elemenata narandžaste u zlatnobronzanoj boji žita, mogla bi se upravo na taj način uraditi slika koja dobro izražava atmosferu godišnjih doba, sa svim kontrastima komplementarnih boja (crvene i narandžaste, žute i ljubičaste, bele i crne).
Nisam mogao napisati svoje poslednje pismo u drugom obliku. Ali znaj da mi se čini da se radi o neizbežnoj nesuglasici između tebe i mene, pre nego o nečemu za šta bismo snosili krivicu jedino nas dvojica.
Kažeš da će uskoro biti izložba Delakroaovih dela. Dobro. Tamo ćeš sigurno videti jednu sliku: Barikadu, koju ja znam jedino iz Delakroaovih biografija. Mislim da ju je on slikao 1848. godine. Ti poznaješ, osim toga, jednu litografiju, mislim da je Lemidova; ako nije njegova, onda je Domjeova; ona takođe predstavlja barikadu iz 1848. Hteo bih da možeš da zamisliš da smo ti i ja živeli te 1848. godine, ili u nekom drugom sličnom periodu, jer se i za vreme Napoleonovog državnog udara dešavalo nešto slično. Neću ti reći ništa što će te naljutiti – to mi, uostalom, nikada nije bio cilj. – Hoću da ti objasnim u kojoj je meri udaljenost koja je nastala među nama povezana sa glavnim strujama u svetu i da je tako ta udaljenost nešto sasvim drugo od hotimične zlobe. Zamisli dakle to vreme 1848. godine.
Ko su bili oni koji su se našli licem u lice, koje možemo uzeti kao tipove za sve ostale? Gizo, ministar Luja Filipa, a s druge strane Misle i Kine sa studentima.
Počeću od Gizea i Luja Filipa; jesu li oni bili loši ili su bili tirani? Ne baš sasvim, bili su, koliko ja znam, ljudi, kao na primer tata i deda, stari Gupil. Sve u svemu, bića krajnje časnog, odvažnog i ozbiljnog izgleda; ali kada ih gledamo malo pažljivije i izbliza, oni imaju nečeg turobnog, bezizražajnog ruševnog, čak do te mere da bi se čovek zbog toga razboleo. Jesam li preterao???
Ako izuzmemo razlike u položaju, isti duh, isti karakter. Da li se varam??? Uzmimo sada, na primer, Kinea ili Mišlea ili, kasnije, V. Igoa. Da li je razlika između njih i njihovog protivnika bila toliko strašna? Da, ali ako stvari posmatramo površno, to ne bi moglo da se kaže; ja sam u svoje vreme smatrao jednako dobrom neku Gizoovu i neku Mišleovu knjigu. Ali u mom slučaju, što sam više ulazio u suštinu, počinjao sam među njima da uviđam razliku i, što je još važnije, protivrečnost.
Uvideo sam, najzad, da se jedan vrti u krugu, da gubi tlo pod nogama, a da od drugog, naprotiv, ostaje nešto beskrajno. Od tada se mnogo toga dogodilo. Ali ja pouzdano smatram da bi se ti, da smo ti i ja tada živeli, našao na Gizoovoj, a ja na Mišleovoj strani. A kad bismo obojica ostali dosledni u svojim stavovima, morali bismo se, s izvesnom tugom, naći licem u lice, kao neprijatelji, na primer na jednoj od onih barikada, ti ispred, kao vladin vojnik, a ja iza, kao revolucionar ili pobunjenik.
I evo, danas, 1884. (brojevi su slučajno potpuno isti, ali obrnuto poređani ), nalazimo se ponovo licem u lice, premda, istinu govoreći, nema barikada. Ali ima ih za duhove koji ne mogu da se slože. ”Vetrenjače više nema, ali vetar je još tu”.
A mi, mi se, po mom mišljenju, nalazimo u različitim taborima, tu se ništa ne može učiniti.
Hteo ti to ili ne, ti moraš nastaviti, a i ja moram nastaviti. Ali, pošto smo braća, ne treba da ubijemo jedan drugog (u prenosnom smislu).
Što se tiče toga da pomažemo jedan drugom, kao dva čoveka koja se nalaze jedan pored drugog u istom taboru, to je nemoguće, jer kad bismo morali da tražimo da se sastanemo, izložili bismo se opasnosti da otvorimo vatru jedan na drugog.
Razdražujuće reči koje mi padaju na pamet su meci ispaljeni, ne na tebe, koji si moj brat, nego, uopšte uzev, na stranku u kojoj se ti nalaziš. Ni ja ne smatram sebe pogođenim razdražujućim rečima koje dolaze od tebe. Ali ti pucaš na barikadu i misliš da ćeš time steći zaslugu, a slučajno sam ja iza nje. Razmisli, dakle, na trenutak o svemu tome, hoćeš li, jer ne verujem da možeš naći u tome mnogo zamerki. Ja ne mogu da govorim drugačije nego što mislim; otprilike na taj način treba gledati stvari.
Nadam se da ćeš razumeti to što hoću da ti kažem u prenosnom smislu.
Ni ti ni ja se ne bavimo politikom, ali smo na zemlji, u svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu po kategorijama.
Da li oblaci tako mogu, na kraju krajeva, da pripadaju jednoj ili drugoj gomili za vreme oluje? A ako su nosioci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Doduše, istina je da ljudi nisu oblaci. Kao pojedinci mi smo delovi jedne celine koja čini čovečanstvo. U tom čovečanstvu ima stranaka. Do koje mere vlastita volja, a do koje mere kobne okolnosti čine da čovek pripada jednoj ili drugoj protivničkoj stranci?
Najzad, tada je bila 48, a mi smo danas u 84; vetrenjače više nema, vetar je još tu. Nastoj ipak da saznaš zbog sebe samog na kojoj se strani stvarno nalaziš, kao što ja pokušavam da to saznam zbog sebe.
Današnja omladina neće da čuje za mene ; vrlo dobro, to me ne pogađa; i kao čoveku, i kao slikaru, draža mi je generacija iz 48, nego ova iz 84, ali što se tiče 48, ne volim razne Gizoe, nego revolucionare, Mišlea, a i slikare seljake iz Barbizona.
Ti si sasvim u pravu kada kažeš „da ću doći do boljeg ostvarenja ako više budem radio dobre slike, a manje raspravljao o revolucionarnim pitanjima.”
Ja i sam smatram da je to toliko tačno da sam, dok si ti to pisao, upravo načinio jedan novi korak imajući direktno za cilj da omogućim sebi napredak, upravo zato da bih opet mogao da naslikam nekoliko studija u Movovom ateljeu.
Ti nastavljaš gornju rečenicu iz svog pisma pitajući se: „da li ja možda mogu da ti pružim nove elemente u vezi sa reformama koje treba da se izvrše u trgovini umetninama”.
Hoćeš li da ti za to dam jedan savet u tvom interesu i u svom vlastitom? Pusti ta uopštavanja, podrži ono što sam preduzeo kod Mova i Tersteha. Pomozi mi da popravim svoju tešku situaciju i da zaradim novaca, ne samo šaljući mi novac, nego i svojim uticajem i tešnjom saradnjom i prijateljstvom boljega kova. Ja imam u sebi dovoljno snage da bih mogao nešto da ostvarim, a i da zaradim novac.
A onda, kao što ti to sam kažeš, ako budem napredovao u svom slikanju i ako steknem dobar nezavisan položaj, vredeću više nego sada. Tada, to jest, dakle, kasnije, kada mi bude išlo malo bolje, vrlo rado ću pokušati da ti dam nove elemente što se tiče tog pitanja reforme trgovine; ja o tome doista imam svoje ideje koje proističu iz mog vlastitog iskustva o onome što sprečava slikare da napreduju i znam koje stvari čine život slikara ponekad nepodnošljivim.
Ne mogu da brinem o onome što ljudi o meni misle, treba da idem napred, na to ja moram da mislim.
*Prevela Vesna Cakeljić
xxzmaazin.com
