Trebala je svoj san,
za barem odsanjati sreću.
Trebala je svoj mrak,
za poneku suzu skrivenu.
Trebala je njega više nego slutila je.
U usamljenim šetnjama kao stvorenim za dvoje.
U noćima sa zvijezdama, kada snovi nadu kroje.
U krevetu što vapi za ugrijanom drugom polovinom.
U jutrima sa kafom, kada joj treba dosuti mlijeko.
U teškim danima, kada očekuje poruku na telefon.
U sitnim satima, kada je tješi samo muzika sa radija.
U trenutcima sa groznicom, kada joj treba jos jedno ćebe.
U satima šutnje, kada nema odgovora na njena pitanja.
U sekundama snenosti, kada traži njegovu ruku za zagrljaj.
Na svaki rođendan, kada očekuje poljubac i cvijet.
Na svaki blagdan, kada joj treba neko za ples.
I da njen osmijeh izmami njegov,
i da njene usne prepoznaju njegove,
da pogledi budu dosta za savršen dan.
Trebao je svoj san,
za barem nadati se sreći.
Trebao je svoj mrak,
da ne vidi koliko često čaša prazna je.
Trebao je nju, više nego slutio je.
U koračanju kroz staze njihovih dodira.
U plaču bez suza i bez oprosta.
U jutrima bez sunca na prozoru.
U krevetu što vapi za njenim mirisom na drugoj strani.
U teškim danima, kada mu treba samo njen glas.
U sitnim satima, kada je sluša kako diše.
U trenutcima bolesti, kada mu treba njena ruka na čelu.
U satima nemira, kada mu treba njen spokoj.
U sekundama umora, kada ga uspavljuje njeno milovanje.
Na svaki rođendan, kada mu pokloni dar.
Na svaki blagdan, kada mu treba neko za ples.
I da njegov osmijeh izmami njen,
i da njegove usne prepoznaju njene,
da pogledi budu dosta za savršen dan.
Trebali su svoj san,
za barem prepoznati sreću.
Trebali su svoje sitne radosti skupa,
u pričama koje su do tada samo slušali.
Trebali su jedno drugo, više nego slutili su.
Izvor: Mario Vranješ
