Piše: Mario Vranješ
Kada sve se preboli, a tugu zamjeni kanal na televiziji i tabla čokolade i kada se kiše iz zemlje budu po nebu prosipale, a ja stanem naspram boga, sebe, svih onih godina, ljubavi i smrti sa harmonikom pod miškom, na putu nekih novih derneka. Srest’ ćemo se kod Meše i Ismeta.
Kada sve se zaboravi, a zaborav zamjeni nova čaša konjaka, i kada se svjetlost bude skrila u od ljudi zaboravljenih osmjeha, a ja budem samo malo naivniji spram ljudskih zloba u mimohodu sa svim svojim željama, snovima i prokletstvima. Srest’ ćemo se kod Meše i Ismeta.
Kada sve stane u jedan topao ljudski dodir. Dok vojske radosnih zauzimaju položaje na grobovima zaboravljenih, a ja budem samo malo više nespretniji kod svakog prvog poljupca sa tobom, a ti budeš samo malo susretljivija dok se smiješ mojim nevinostima. Srest’ ćemo se kod Meše i Ismeta.
Kada sve nestane sa jutrima u kojima mjesec dobija bitku sa suncem. U trenu kada rose budu oprale sve prljave misli od noći prije, a ja budem samo malo više pametniji od voditeljice sa radija i svjestan slatkoće kafe i života svakoga novog dana, iznova. Srest’ ćemo se kod Meše i Ismeta.
Kada sve bude samo ljubav i samo ljubav kada bude sve. Dok ruku pod ruku budu hodali homo sapiensi i homosexualni, a ja shvatim da je vođenje ljubavi tako prosta stvar kada gledaš sa strane, pa pristanem još jednom da je vodim sa tobom kao da nisam to radio nikada. Srest’ ćemo se kod Meše i Ismeta.
