Piše:Mario Vranješ
Danas je dan totalno spor i teško probavljiv i nekako mi je zamirisao konjak u nosnicama.
Znam da bi pijanstvo još više usporilo događaje oko mene, ali sada mi se opijenost čini kao super ideja. Jer treba mi da malo stavim misli u prazan hod, da se spokojan sam sebi učinim i da obrazom svojim, davno pocrvenjelim, svijet( barem u sebi) razbijem u paramparčad.
Danas je dan totalno siv i smrdljivo ukočen i izgoriše mi neispjevane priče u lubanji. Znam da bi još jedna na silu napisana priča pomogla nekim izgubljenim dušama da se još više izgube, ali sada samo trebam mrak na zjenicama i debeli vosak u ušima, da ne slušam poj profesionalnih prosjaka koji nude sadaku koju ne zaslužujem i da ne vidim osmijehe ljudi koji bez ikakve zasluge nose titulu ljudi.
Danas je dan totalno glup a i ja sam glup u njemu jer i dalje uporno trpim svoje postojanje u gradu koji me ne prepoznaje. Znam da bi jedan iskren plač našao srce koje će za mene da kuca i pokazao mi oči u kojima mogu da se vidim.Ali suviše sam lijen da bih pokazao ikome išta osim srednjeg prsta desne ruke i suviše sam ponosan da za svoj jad tražim autorska prava. Stoga ću leći na otoman, usniti, možda sanjati i u snu se u moju dragu iznova zaljubiti, da imam radi čega u novom,sporom, sivom, glupom danu se probuditi.
