Rekla sam sebi da ne treba da objavljujem priče učestalo, jer rizikujem da postanem dosadna i hiperproduktivna. No ako ovo ne objavim danas, totalno će izgubiti na aktuelnosti.
Naime, pošto moje priče čita puno naših ljudi iz svih krajeva svijeta, da ponovim da u Tuzli postoji fudbalski klub Sloboda, a čiji navijači su sami sebe nazvali, ni manje ni više, nego Fukare. Obično fudbalski klubovi i njihovi navijači teže da imaju neka ozbilja imena, poput lavova, zmajeva, vitezova, al’ eto, naši se odlučiše na ovaj pitoreskni naziv. E te i takve Fukare osmisliše, po meni jedan od najljepših slogana (pominjala sam ranije): „Bez Slobode nema života.“ Moja kćerka tvrdi da nije u tom nazivu sadržan roman i dubina o kojoj ja mislim, no slogan je takav i odličan.
Pomenuh Pašabunar, naselje u kome sam provela 30 godina života. E tu je bilo ljudi svih profila, al’ najviše je bilo nekako onih kakve moraš dugo poznavati bi ih mogao voljeti. Ljudi koji nekako ne odaju povjerenje i imaju vrlo neobičnu biografiju. I tako prije nekih 15-tak godina, dok su moje cure bile još male, dolazi Saša kući pola nasmijan pola začuđen. Sreo komšiju koji inače nema neku hvale vrijednu istoriju, em zatvorski pitomac, em pijačni radnik, koji voli i da se potuče, ukrade, koješta tome slično, al’ koji pored svega toga će prvi skočiti da te odveze u tri ujutro u hitnu ako zatreba, prvi podmetnuti leđa pod težu stranu klavira, kad ga treba unijeti na peti sprat, itd. Koji će, kad god zapne reći: „Ma samo mene zovi, šta god treba“, i kao takvog ne možeš da ga ne voliš. Dakle, sretnu se on i Saša i komšija sav veseo kaže: „Ma evo vodio sam Mirzu da ga upišem u Fukare“. Nasmijan Saša veli meni: „Zamisli, u Fukare se upisuje, a ja mislio da se taj status prosto stiče!“
Ne kaže se džabe rugala se ruga.
Moja kćerka, nije da se hvalim, al’ evo gotovo odličnim rezultatima završi treću godinu elektrotehnike, pa svira violinu i putuje po svijetu,a osim toga svira i klavir, gitaru, bubnjeve, pjeva, elem sve pet.
Obuče se jutros, napravi sendviče i puna veselja reče: „Idem u Zenicu!“
„Što ćeš u Zenici, šta ima tamo?“
„Čuj šta, pa utakmica, igra BH reprezentacija!!“
„Kuku meni, eto Saša, naslutio si mi, Bog me kaznio što sam se komšiji smijala, evo i ova naša se upisala u Fukare!“
„Nije u Fukare, nego u BH Fanatikose“, dobacuje Darja!
Došlo mi je da k'o moja baba privijem kriške krompira na čelo i zamotan krpom!
„Saša, šta ti kažeš na ovo?“
„Pa šta da kažem nego: kćeri, gdje je zastava, šal, bengalska vatra? Navijaj svim srcem, idi, šta fali!“
Prijekorno je pogledam: „Nikad cure koje drže do sebe nisu išle na fudbalske utakmice, samo na košarkaške!“
Irina: „Joj mama, poznavajući tebe ti mene već vidiš kako sam stavila na glavu BH fes s led lampicama i kako bacam suzavac po tribinama, udaram motkom po kanisteru. Ma idemo bona da se malo provedemo, navijamo, zezamo se, šta fali.“
Pa kontam, ne fali ništa kćeri, vjerujem da će Fukare uvažiti da si položila prijemni.
Zaključujem: Večeras će na tribinama Bilinog Polja biti najmanje jedan violinista!
Naprijed Bosno, igraj i pobijedi!
