Mislila sam da ću kao zaposlena mama nekako biti pošteđena barem dela tereta majčinstva i vođenja domaćinstva. Ali sam otkrila da je zapravo potpuno obrnuto…
Bila sam nezaposlena mama koja brine o djeci skoro deset godina. Osim nekoliko sati nedeljno, kada bi me odmijenila njihova baba, sa djecom sam provodila po čitav dan. Znala sam za svaki zalogaj hrane koji su stavili u usta, za svako njihovo piškenje i kakenje, i poznavala sve nijanse svakog njihovog raspoloženja.
Kada brinete o maloj djeci, potpuno ste okovani i posvećeni njihovim potrebama, i u dobru i u zlu. Neću da lažem – ponekad je užasno teško biti preplavljen haosom koji podrazumijeva podizanje dva bučna, divna dečaka.
Ipak sam mislila da će mi teško pasti trenutak kada i mlađi sin krene u školu i prestanem da budem mama sa punim radnim vremenom. Očekivala sam litre i litre isplakanih suza kad sam prvog dana ostavila svog mališu u predškolskom.
Ali uopšte nije bilo tako. Zapravo sam osjetila veliko olakšanje kada sam izašla na ta vrata. Nisam mogla da vjerujem koliko radosti mi je donijelo tih nekoliko sati dnevno koje imam za sebe. Istina, nije baš da ih imam isključivo za sebe budući da radim od kuće dok su klinci u školi. Potreban nam je novac i srećom sam uspijela da nađem posao koji radim od kuće, i mogu reći da ga imam preko glave.
Međutim, ono što me ne iznenađuje toliko je što uživam u radu (u tišini, u uspješnom obavljanju zadataka, u svojoj zaradi – pogotovo!), već koliko mi je roditeljstvo postalo napornije otkako radim!
Najednom, djeca su mi teška ko olovo, i to ne zato što su se ona promijenila. Ponašanje im se nije pogoršalo u poslednjih poslednjih par godina otkako radim. Jednako su puni energije, tvrdoglavi, maštoviti, brbljivi do otpadanja ušiju.
Nisu se oni promijenili, nego ja.
Možda je 25 sati rada u tišini za računarom nedeljno snizilo moj prag tolerancije na bučni haos zvani djeca. Možda je sam kontrast ono što me urniše. Možda još nisam naučila da napravim bezbolan prelaz između posla i kuće.
A možda je i u pitanju to, što bez obzira na činjenicu da radim, i dalje moram da obavljam glavninu kućnih poslova i mislim o vođenju domaćinstva. Kao i to, što sam i dalje ona koja je najpotrebnija svojoj djeci, pa se sav taj pritisak sruči na mene čim se ponovo sretnemo nakon radnog dana.
Ispostavlja se da se ne osjećam samo ja tako.
Nedavno sam nabasala na istraživanje univerziteta Pen Stejt (Penn State) iz 2014. koje je pokazalo da je i muškarcima i ženama nivo kortizola (hormona stresa) niži tokom radne nedelje nego vikendom, kada su kod kuće.
Ali iako je i kod muškaraca i kod žena nivo stresa bio isti, žene su u anketi rekle da se kod kuće osjećaju manje srećnim nego na poslu, dok je za muškarce važilo obrnuto.
U studiji nisu objašnjeni razlozi za ovu razliku u subjektivnom doživljaju, ali pretpostavljam da ona ima veze sa činjenicom da su žene te koje se uvijek u kući osećaju kao odgovorne za sve – od brige o djeci, preko kućnih poslova, do porodičnih obaveza.
Možda je to dio mog problema. I dalje je veći dio tereta na mojim plećima. A sjedenje za radnim stolom i kuckanje po tastaturi način je da pobjegnem od svega toga.
Nisam sigurna šta je rješenje.
Imam muža koji je rad da pomogne, ali nije baš da leti – svaki put moram da ga podsjećam, a to je još jedan kućni posao svoje vrste.
Djeci je posvećen koliko i ja, i hvala Bogu na to ne moram da ga podsjećam, ali radi van kuće mnogo više od mene i ima posao koji ga mnogo više iscrpljuje. On je nastavnik i gotovo da nema odmora tokom radnog dana pa nije ni za šta kad se vrati kući.
Mrzim što je ta problematika ovoliko prožeta rodom i što žene toliko moraju da povuku kada su i deca i domaćinstvo u pitanju. Znam da postoji gomila mušaraca koji pokušavaju da uskoče i odmijene ih. Ali takođe sam svesna i koliko je naša kultura okoštala u prastare stereotipe i obrasce po kojima stvari treba da funkcionišu, i koliko je teško osloboditi ih se.
Mislila sam da ću kao zaposlena mama nekako biti pošteđena barem dijela tereta majčinstva i vođenja domaćinstva. Ali sam otkrila da je zapravo potpuno obrnuto, i još uvijek pokušavam da se pomirim s tim i prokljuvim kako da napravim podnošljiviju ravnotežu između posla i kuće.
Možda to nikad neću uspijeti – ili bar ne dok djeca ne porastu i ne odu od kuće. Ali isto tako znam i da ja – mi – možemo bolje, kada je u pitanju raspodijela odgovornosti oko djece i domaćinstva među svim članovima porodice (da, uključujući i djecu!).
Mi majke zaslužujemo da nam se povelik dio bremena skine sa pleća.
Možda samo treba vremena. Još pokušavam da uđem u fazon kao zaposlena mama. Prilično sam nova u tome i priznajem da nemam sve odgovore o balansiranju između posla i privatnog života. Ni približno.
Ali barem znam da nisam sama u tome.
Izvor: lola magazin
