Nikad nije kasno da budeš sretan.
Da li se ikad pitaš šta je to sreća i šta je potrebno za sreću? Zdravlje? Da. Krov nad glavom? Da. Solidna finansijska situacija? Da.
Pročitajte ponovo navedeno. To su sve vanjski faktori, koji trebaju da postoje. Neminovno je.
Ali… Zamislite da tipkate naveče s nekim u kog’ ste zaljubljeni preko ušiju. Da trčite sa masom djece na igralištu i da vam svako od njih pričaju njihove priče, onako, u glas. Ležite u polumračnom stanu i slušate neku dobru staru ex yu pjesmu. Zatvorite oči i zamislite da se sa dječakom ili djevojčicom iz par redova prije, ljubite na kiši, da skačete po baricama i da ste mokri do kože, pa šta ako vam je dvadeset i kusur? A sad zamislite da pijete odličan kapučino i čitate dobru knjigu. Da i to je sreća, nekako nevidljiva, jel’ da?
Ja kao indivudua nisam ostvarena zadnjim redcima. Zamisliti mogu sve. Mašta mi uvijek radi. Nikad nije na godišnjem, ali potrebno je to doživjeti. Op, daleko od tog da ništa nisam doživjela, ali fali jedan komadić koji će popuniti sve.
Obratite pažnju: Napisano je luksuz. O čemu siročad sanjaju? O komadu hljeba. O cvjetiću kojeg će ubrati i dati djevojčici koja ga ignoriše jer ne nosi skupu jaknu! O čemu mašta mama bolesnog djeteta? O čemu dijete koje želi da igra rukomet i koji ima talent, ali nema novca za treninge i opremu. O čemu mašta i šta je sreća za bolesnog?
O čemu večeras razmišlja sugrađanin, nečiji drug, sin, Zrnić? Da li se boji? Treba li nekog da mu stisne šaku i da mu kaže:” Izvući ću te! Obećavam!” Jel’ sad znate šta je sreća?
Budimo humani. Neko nas treba.
P.S. Ja te i ne znam, ali to nije važno. Znam da si živi insan. Ne mogu puno napraviti, ali kažu da umijem dodirnuti riječima. Pokušat ću s njima.
Piše: Amra Deliomerović
