Piše: Mario Vranješ
Pogledaj me očima svojim koje se iz nekog razloga zbog mene osjećaju povrijeđenim. Zaveži mi šamarčinu tako da mi se glava okrene. Izignoriši sva moja pokajnička izvinjenja. Razbij od zid sve moje poklone.
Pobjegni u kupatilo. Zaključaj vrata za sobom. Pusti vodu iz tuša tako da sva topla voda iz bojlera iscuri,da ni kap za mene ne ostane
Isplači se ! Ali glasno, tako da te i ja u drugoj prostoriji čujem.I proklinji dan kada si me srela i upoznala. I proklinji dan kada te je majka rodila.
A onda! Pogledaj se u ogledalo,umij si lice, obriši šminku,skini sa sebe sve, namaži tijelo i ruke kremama i mlijekom, obuci spavaćicu i pogledaj se još jednom u ogledala,ali sa određenom dozom zadovoljstva sa viđenim.
Otvori vrata kupatila,izađi tetralno iz kupatila,baci pogled po našoj neurednoj sobi, lezi kraj mene na naš francuski ležaj, pokrij se sa samo jednim ćebetom, uspuhuj jako, šuti još i jače, duri se i tresi nogama
I poslije svega toga okreni se prema meni. Pogledaj me skoro pa sretno. Direktno u oči.
Upitaj me
”Kakav je bio tvoj dan ljubavi??!!”
