Ljudi širom svijeta imaju problema s ignorisanjem hiljada godina biološko-društvenih konvencija i izbegavanjem da se dodiruju. Rukovanje je jedno od običaja kog je možda najteže odreći se u post-pandemijskom svetu, ali postoje alternative, piše Džejms Džefri.
Obično rukovanje varira od banalnog do moćnog, od običnog pozdrava neznanaca koji se nikad više neće sresti, do zaključivanja ugovora vrednih milijardu dolara između poslovnih titana.
Postoje različite ideje o poreklu rukovanja. Možda potiče iz drevne Grčke kao simbol mira između dvoje ljudi koji pokazuju da ne nose oružje.
Ili protresanje ruku tokom rukovanja potiče iz srednjevekovne Evrope, kad su vitezovi drmusali ruke jedni drugima u pokušaju da istresu bilo kakvo skriveno oružje.
Kvekeri se smatraju zaslužnim za popularisanje rukovanja nakon što su ga proglasili ravnopravnijim od naklona.
Rukovanje je „bukvalni gest ljudske povezanosti”, simbol toga kako su se ljudi razvili i postali izrazito društvene, taktilno orijentisane životinje, kaže Kristina Legare, profesorka psihologije sa Teksaškog univerziteta u Ostinu.
Imajući istorijat koji seže unazad hiljadama godina, rukovanje je možda suviše ukorenjeno da bi se tako lako zaustavilo.
„Činjenica da smo se odlučili za dodir laktovima kao alternativu pokazuje koliko je dodir važan – nismo želeli da izgubimo to fizičko povezivanje”, kaže profesorka Legare.
Taj biološki nagon da se dodiruje i da se bude dodirivan može se naći i kod drugih životinja. Šezdesetih godina prošlog veka američki psiholog Hari Harlou demonstrirao je koliko su dodir i nežnost bili važni za razvoj mladih rezus majmuna.
Drugi primeri iz životinjskog carstva podrazumevaju naše najbliže rođake: šimpanze se obično dodiruju dlanovima, grle i ponekad ljube kao oblik pozdravljanja.
Žirafe koristi vratove koji mogu biti dugi i do dva metra da bi se upustili u ponašanje koja se zove „neking”, svojevrsno „mačevanje” – mužjaci žirafe obavijaju vratove jedan o drugog i trljaju se međusobno da bi procenili snagu i veličinu jedan drugog kako bi se utvrdila dominacija.
Uprkos tome, postoje brojni oblici ljudskih pozdrava širom sveta koji izbegavaju klopku prenošenja bolesti. Mnoge kulture koriste spojene dlanove ruku sa prstima uperenim prema gore uz blagi naklon, tradicionalni hinduistički pozdrav Namaste kao jedan od najpoznatijih.
U Samoi postoji „zabljeskivanje obrvama”, koje se sastoji od dizanja obrva uz srdačan osmeh upućen osobi sa kojom se sastajete.
U muslimanskim zemljama, ruka preko srca način je da sa puno poštovanja pozdravite nekoga koga niste navikli da dodirujete.
A tu je i havajski znak šaka, koji su usvojili i popularisali američki surferi, kada savijete tri srednja prsta i ispružite palac i najmanji prst i vrtite ruku napred-nazad kako biste ga naglasili.
Fizički dodir nije se uvek smatrao toliko važnim.
Tokom prve polovine 20. veka, mnogi filozofi smatrali su da je iskazivanje nežnosti prema deci prosto sentimentalan gest koji ne služi nikakvoj svrsi – čak upozoravajući da iskazivanje nežnosti predstavlja rizik od prenošenja bolesti i doprinosi psihološkim problemima odraslih.
U knjizi „Ne gledaj, ne pipaj” bihevioralna naučnica Val Kertis iz Londonske škole za higijenu i tropsku medicinu kaže da je jedan moguć razlog za to što su rukovanja i poljupci u obraz istrajali toliko kao pozdravi zato što signaliziraju da je druga osoba dovoljno od poverenja da se s njom razmene bacili.
Otud istorijat ove prakse koja izlazi iz mode ili ulazi u nju u zavisnosti od problema sa javnim zdravljem.
Dvadesetih godina prošlog veka, pojavili su se članci u Američkom časopisu za medicinsku negu koji su upozoravali da su ruke agensi prenošenja bakterija i preporučivali da Amerikanci usvoje tadašnji kineski običaj, da se čovek rukuje sa vlastitim rukama kad se sretne sa prijateljem.
Postojale su i skorije primedbe na rukovanje pre izbijanja epidemije virusa korona: bolnica UCLA-a je 2015. godine uspostavila zonu bez rukovanja na odeljenju za intenzivnu negu (ova politika UCLA potrajala je svega šest meseci).
Za to vreme, mnoge muslimanke iz čitavog sveta protive se rukovanju iz verskih razloga.
Ali uprkos takvim rezervama i primerima prigovora savesti na rukovanje, kako je 20. vek napredovao, gest se razvio u skoro univerzalan i nepokolebljivi simbol profesionalnog pozdrava.
Naučne studije ovog rituala otkrile su da dobro rukovanje aktivira isti deo mozga koji obrađuje druge tipove stimulansa nagrađivanja kao što su dobra hrana, piće, pa čak i seks.
Budućnost bez rukovanja?
I dok neke savezne države u SAD počinju da popuštaju mere izolacije, budućnost rukovanja i dalje ostaje neizvesna.
„Da budem sasvim iskren, mislim da više nikad ne bi trebalo da se rukujemo”, izjavio je još u aprilu doktor Entoni Fauči, ključni član radne grupe Bele kuće za virus korona.
„Ne samo da bi to bilo dobro za sprečavanje bolesti virusa korona, već bi verovatno dramatično smanjilo i slučajeve influence u ovoj zemlji.”
Preporuke socijalnog distanciranja verovatno će ostati na snazi još dugo vremena, sudeći po smernicama američke vlade za ponovno otvaranje zemlje, naročito za ugrožene ljude kao što su stariji ili oni sa komorbiditetima kao što su plućne bolesti, gojaznost i dijabetes.
To bi moglo da dovede do onoga što Stjuart Vulf, vanredni predsedavajući Kliničkih integracija i operacija pri Medicinskom centru Del, naziva „naučnofantastičnom distopijom”, gde će se društvo deliti na one koji smeju da dodiruju i da se dodiruju, i one koji moraju da ostanu izolovani.
To bi moglo da stvori ozbiljne psihološke posledice, kaže doktor Vulf.
„Već ionako preterano cenimo mladost i živost, a ova prisilna veštačka distinkcija između starih i nesposobnih i mladih i zdravih verovatno će dodatno teško pogoditi neke ljude.”
Nagon da posegnemo za nekim – fizički – duboko je utisnut u nas. Postoji razlog zašto se procenjuje da se američki predsednik rukuje sa 65.000 ljudi godišnje.
„Stare navike teško odumiru”, kaže Elke Veber, profesorka psihologije i javnih poslova na Univerzitetu Prinston koja proučava kako ljudi rizikuju.
„S jedne strane, navike i društveni običaji mogu da se promene i menjaju se kad se promeni društveni, ekonomski i, u ovom slučaju, zdravstveni kontekst, setite se samo sputavanja rasta stopala u Kini, koji je takođe drevni običaj.”
Već postoji mnogo opcija za susrete bez kontakata. Naklon se, na primer, naširoko praktikuje širom sveta – i smatra se zaslužnim za manje smrti od virusa korona na Tajlandu.
Potom je tu mahanje, klimanje glavom, smeškanje i mnoštvo signala rukom koji ne uključuju fizički kontakt.
Ali profesor Legare ističe da je jedna od surovih ironija Kovida-19 ta da upravo kad su ljudi suočeni sa stresnim okolnostima, najviše zavise od ljudskog dodira.
„Pomislite samo kako reagujemo kad su ljudi ožalošćeni posle smrti ili nečeg lošeg što im se dogodilo, obično je to zagrljaj ili može da bude samo sedenje pored osobe i dodirivanje njenog ramena.”
Sanitarne konvencije kao što su kuckanje pesnicama i dodiri laktovima prosto nisu dovoljne kad je u pitanju povezivanje među ljudima.
Kad god se dese, uvek postoji unutrašnja prećutna svest o tome da su oni suprotnost od intuitivne prijateljske nastrojenosti, ističe Stiven Pinker, profesor psihologije sa Harvardskog univerziteta, u članku za Harvard gazet, zvanični sajt za vesti sa univerziteta.
„To objašnjava zašto, makar u mom iskustvu, ljudi ove gestove obično proprate malim smehom, kao da žele da razuvere jedni druge da su to veštački agresivni izlivi nove konvencije u vreme zaraze i da se nude u duhu solidarnosti”, kaže profesor Pinker.
Zbog rada na javnom zdravlju, uključujući i zarazne bolesti, Delijana Garsija već je počela da izbacuje rukovanje sa većinom ljudi. Ali neke navike je teže odbaciti od drugih.
„Ja fanatično volim da se grlim”, kaže Garsija, ističući da joj je posebno teško palo socijalno distanciranje od njene 85-godišnje majke.
„Ona mi je toliko blizu, a ja samo želim da joj priđem, pritisnem lice uz njeno, poljubim je i kažem joj da je volim.”
Ovaj snažan poriv sukobljava se sa brigom oko prenošenja zaraze, što za posledicu ima „neugodan ples” između njih dvoje, kaže ona.
„Čak i dok mi samo prilazi, počnem da osećam koliko sam nervozna – šta ako se razboli zbog mene?”, kaže Garsija. „I zato se povučem, ali ako ona krene prva da se povlači, ja je sledim. Potrebna mi je taktilnost da bi mi bilo lakše, a opet ne smem da joj dozvolim da mi se približi. Odbijamo jedno drugo poput identičnih polova na magnetu.”
Koliko god teška budućnost bez rukovanja ili dodirivanja bila, bolja je od alternative, kaže profesor Veber. „Mislim da ljudi ne preteruju sa tim u ovom trenutku, mislim da je upravo suprotno.”
„Opstanak ili ostanak u životu još je jedan važan osnovni ljudski nagon. Alternativa je vratiti se životu kakav poznajemo i ignorisati činjenicu da će veliki broj starijih, gojaznih ili ljudi sa komorbiditetima umreti dok ne steknemo kolektivni imunitet, za šta će biti potrebna poprilična količina vremena.”
Ali ne odustajte od prostog rukovanja tek tako. Iako je izbegavanje bolesti fundamentalan deo ljudskog opstanka, isto je i sa ispunjenim i složenim društvenim životima, kaže Artur Markman, profesor sa katedre za psihologiju sa Teksaškog univerziteta u Ostinu.
„Možda možemo da počnemo tako što ćemo se usredsrediti na više rutinskog pranja ruku, gelove za pranje ruku, strategije kako izbegavati dodirivanje lica, umesto odustati od dodirivanja sveukupno”, kaže on.
„Prava zabrinutost vlada da ćemo usvojiti novu normalnost lišenu dodira i da nećemo biti svesni šta propuštamo, nemajući taktilni kontakt sa ljudima u našem društvenom okruženju.”
Džejms Džefri je slobodni novinar koji živi u Teksasu i radi kao stalni BBC saradnik.
Izvor: BBC News Serbian
