Uz izvjesno sumornu budućnost rudnika uglja, diktiranu evropskim standardima, aktuelna zbivanja u Koncernu Elektoprivrede BiH i rudnika, tačnije u „Kreki“, refleks su nikad raščišćenih odnosa u ovom sistemu, gomilanje dugovanja državi i gubici u poslovanju prevaljuju se na pleća rudara, kojima se fakturiše i ono za šta nisu krivi, izazivajući i reakciju u obliku prizivanja nove Husinske bune
VEĆ TREĆU SEDMICU TRAJU novi lomovi u Rudniku „Kreka“, najstarijem ugljenokopu u nas, izazvani manjom proizvodnjom. Prvo polugodište je „proizvelo“ novi gubitak od 13 miliona KM, Kop „Dubave“ je stao, uprava je odlučila da proglasi viškom jedan broj uposlenih, Sindikat se digao i zaprijetio štrajkom, Opštinski sud u Tuzli promptno zabranio štrajk, Sindikat odgovorio da će poštovati zabranu, ali i da ne odustaje od protesta, čak i od mogućnosti nove Husinske bune…
Tako bi, ukratko posložena, izgledala niska infomacija, kojima je javnost obasuta posljednjih dana. Kad se sve one skupe, ostaje štošta nejasno. Najprije to da li uprava Rudnika ostaje kod prvobitne odluke o upućivanju na čekanje 640 rudara; da li nova odluka o „odmoru“ 111 radnika iz administracije suspenduje ili se nadovezuje na prethodnu; znači li odmor jednog broja uposlanika, koji će za to vrijeme primati 60 posto plate, prelazno rješenje do nekog trajnijeg i boljeg…? Nema dogovora na ta i slična pitanja, kao što ga nema i na ono najvažnije: ako se, od osnivanja Koncerna Elektroprivrede BiH i sedam rudnika uglja u Federaciji BiH, gomilaju problemi, dugovanja državi i raznim fondovima iznose skoro 800 miliona KM, obećanja o 158 miliona KM za moderizaciju rudnika šepaju, a najavljeno i nužno prestruktuiranje ne ide po planu – zar je trebalo čekati ovu, 2021. godinu da proizvodnja podbaci, gubici porastu, pa da se krene u oštre rezove? Koji, po tradiciji, uvijek idu preko rudarskih leđa.
NE SAMO DA NEMA odgovora na ovo, najvažnije, kao i na ostala, prateća pitanja. Nema ni najave ozbiljne spremnosti i volje za tim da se, u famoznom procesu mirenja između poslodavca i rudara, do kraja otvore karte i krene u traženje rješenja. Ono, naravno, podrazumijva kompromis, u kome nijedna strana ne može dobiti sve što traži, moraće se nečega odreći, ali bi samo to moglo uroditi obostrano korisnim izlazom. Umjesto toga, poslodavci, koje komorati slikovito nazivaju „kancelarijskim mudracima“, optužuju rudare za nerad, nemaran odnos prema mehanizaciji, upropaštavanje mašina i opreme, maltene za sabotiranju proizvodnje. Pri tome, niko da nam kaže kako to da rudari koji su, do juče, ispunjavali i prebacivali planove proizvodnje, sada to ne uspijevaju. Da li su krivi oni ili, ipak, zastarjela oprema, mehanizacija kojoj je istekao rok upotrebe i, posebno, kadrovska (rukovodna) politika, koja je diktirana dominacijom podobnosti nad sposobnošću i stranačke pripadnosti nad stručnošću.
Budući da se sve zbiva u sjenci vrlo izvjesnog raspleta u budućnosti – sumorne perspektive rudnika uglja, jer evropski diktat i standardi kojima težimo ukidaju ugalj, a rudnike pripremaju za muzej starina, ono što očekuje i naše ugljenokope – zatvaranje i gašenje – predstavlja sutra, koje je, čini se, malo prebrzo i prerano počelo. Doda li se toj oporoj istini podatak o tome da odnosi u Koncernu nikad nisu odisali ni harmonijom, ni povjerenjem, a ni zajedništvom, već su – tvrde sindikalci – rudari u rudnici redovno iskorištavani, posebno kroz nisku cijenu uglja za termoelektrane (kažu da je triput niža od tržišne), što je presudno išlo naruku gubicima, slika koja nas je dočekala u ovom vrelom avgustu ni najmanje ne iznenađuje.
KAO ŠTO SE IZNENAĐENJEM ne može nazvati sindikalna reakcija na sve to, a i vijest o izrazima solidarnosti rudara iz drugih rudnika sa „Krekinim“. Njen sindikalni lider Zuhdija Tokić će nas, uoči vikenda, obavijestiti o spremnosti na otpor odnosu uprave i „kancelarijskih mudraca“ prema rudarima kroz novu varijantu Husinske bune. Iako ne kaže šta bi to i kako moglo izgledati, nije preporučljivo ignorisati i zanemariti ovu najavu. Ne samo zato što rudari ne pristaju na to da im se fakturiše ono za šta nisu krivi, pogotovo podbačaj proizvodnje sa isluženom rudarskom opremom, već i stoga što je više nego sigurno da – ako se odnosi dodatno zaoštre – rudari neće biti ni usamljeni, ni uskraćeni za pomoć i podršku.
I to ne samo onakvu, kakvu im je u petak dao Kantonalni odbor SDP-a Tuzla. Moguće je da se u njegovom saopštenu malo pretjeruje, kad se tvrdi da je odnos prema „Kreki“ – napad na Tuzlanski kanton. Ali, teško da se pretjerivanjem može nazvati nastavak drevnog običaja da se preko rudarskih leđa prelamaju šupljine u organizaciji, znanju, sposobnosti i umijeću onih, u čijim rukama je politika i praksa energetskog sektora u nas. Što, eto, aktuelnim čini i pitanje kome treba i za šta bi mogla poslužiti nova Husinska buna.
Piše: Zlatko Dukić
