Bio je taj neki mladić, jedva da sam mu ime znao. Zapravo, poznavao sam mnogo takvih osoba. Bili su to oni tipovi ličnosti s kojima se nekim čudom, uglavnom slučajno i protiv svoje volje, preko zajedničkoh prijatelja, upoznaš na nekoj gidi, slučajnoj kafi ili bilo gdje ustvari… Dakle, radi se o ljudima koji ni u kom slučaju nisu važni za tvoju egzistenciju. Ne razmišljaš o njima nikada niti ti ikada naumpadnu već ih se sjetiš isključivo u onom trenutku kada ih hodajući sretneš na ulici.
- Đe si?, kaže on ili ona. Uglavom on. Sa ženama je ipak nešto drugačije.
- Ooo, pa đe si ti?, odgovaram glumeći da mi je drago što srećem tu osobu.
Ustvari me boli kurac. Mogao sam i da ju ne sretnem. Vjerovatno bi mi život bio potpuno identičan i bez tog susreta. Ne radi se tu o mržnji ili ljubavi. Naprosto, to su osobe čije postojanje me zanima jednako kao što me zanimaju tigrasti komarci u Aziji. Dakle, ta bića egzistiraju neovisno od moje egzistencije.
Elem, bio je taj mladić, srednjoškolac. Ne sjećam se gdje i kad sam ga upoznao, a čini mi se da to nije ni bitno. Siguran sam da ga nisam upoznao svojevoljno. Naime, nije mi čak bio ni naročito simpatičan niti sam s njim imao bilo kakvih dodirnih tačaka i interesovanja, ali eto, postojao je i igrom slučaja sam ga poznavao. Susretali smo se jako često, obično kada bih prolazio pored srednje škole koja se nalazila nedaleko od moga stana. Nije me tangirao susret sa njim, obično bih petnaestak sekundi nakon što bismo se pozdravili zaboravio da isti postoji. Uvijek je bio uljudan, pozdravio bi me, uzvratio bih mu, nekada bi me pitao da li imam cigaru, ako bih ju u datom trenutku imao pružio bih mu je i tu se konverzacija završavala. Ipak, ono što me vremenom počelo fascinirati kod njega bilo je to što me uvijek pozdravljao kao da sam mu najrođeniji. Iskočio bi iznenada iza nekog ćoška iako ga obično prvi nikada ne bih primijetio i pružao mi ruku srdačno kao da smo skupa išli na radne akcije pošumljavanja u bivšoj Jugi. Jednom prilikom je čak pokušao da pokrene neku konkretniju konverzaciju.
- Pa šta ima bolan kod tebe?, pitao me s nekom puninom u glasu i osmijehom kao da sam upravo ispričao najsmješniju šalu na svijetu.
- Nema ništa, kod tebe?, odgovorio sam
- A ništa, u školu, evo hoću, odgovorio je.
- U školu, znači?, glumio sam kao da ne znam da ide u školu.
- Ja, ja. U školu… nego je l’ ti ono imaš neki bend? Vidio sam neke pjesme objavljuješ tamo na Fejsbuku (do tog trenutka nisam ni znao da ga imam na listi virtuelnih prijatelja), iščuđavao se on.
- Ma da, nešto snimamo, odgovorio sam nezainteresovano.
- Super je to, ono baš… Poslušao sam, ono, znaš, baš mi se sviđa. Super pjevate, nespretno je pokušavao da udijeli kompliment.
- Hvala ti. Samo, mi ne pjevamo, mi repujemo, pokušao sam da mu ukratko objasnim.
- Ma ja, to, to – repujete. Slušam ja to, dobro je to pravo, nastavio je on.
Šutnja. Duboka šutnja. Zbunjenost na njegovom licu, blago rumenilo u obrazima, češkanje po tjemenu.
- Ništa, idem ja sad, da te ne zadržavam, zakasnit ćeš u školu, napokon procijedih ja da skratim muke i njemu i sebi.
- Ja, ja, hajde. Jest’ vala, moram, evo sad će zvoniti, s olakšanjem doda.
Pozdravismo se i krenusmo svako svojim putem. Par trenutaka poslije začuo sam kako mu s telefona kao zvuk zvona trešti neki trećerazredni narodnjak.
- Halo! Eto me sad ću. Je l’ to svega ti ušla? Joj, jeb'o joj ja mater, našla je kad će doći ranije, govorio je nekome s druge strane linije.
Još uvijek ga susrećem jako često. Još uvijek me srdačno pozdravlja, ali me više ne pita ništa o muzici… niti o bendu koji zapravo nemam. Niti o bilo čemu drugom.
Autor: Muhamed Zimić