Piše: Emina Žabić
Ja sam hano sve prije, dok sam još mogla hodati, išla na teraviju. Sjećam se kad sam se zabavljala sa svojim Rasimom, on dođe pred teraviju da mene isprati u džamiju i sačeka me da me otprati kući. A nama džamija bila na dvije minute od kuće. On dođe ja njemu kažem “Što si ba Rasime doš'o?”. Žao mi znaš hano da me čeka, teravija se plaho dugo klanja. Kaže on meni “Nije to ništa… doš'o da te vidim, poželio sam te… nije meni teško sačekati”…i Boga mi hano on mene sačeka, poslije me otprati do pred kuću i ode niz put pjevajući. Ja mu dobacujem “Što to ti Rasime pjevaš”, kaže on meni “Drago mi što sam te vidio”.
– A jel te poljubi kad krene?
– Kaaako to, nismo se ni rukovali. On mene jednom pit'o da me poljubi u obraz, hano. Nije u usta, kaaaakvi nismo se nikad ni poljubili u usta. Ja prekinula s njim, nisam htjela pričati s njim. Poslije kad se vratio iz vojske on se meni izvinuo i rekao mi da me više nikad neće pitati da me poljubi. Tad smo se pomirili. On je mene plaho volio i poštivo, a Boga mi i ja sam njega. I dana danas, iako mi ga nema već 23 godine.
Kakvo vrijeme, kakva ljubav, kakvo poštenje i kakvo čvrsto čuvanje moralnih vrijednosti. Lijepo je znati da su nekada isključivo ljubav i poštenje bili suština odnosa dvoje voljenih i zaljubljenih ljudi. Ljubavi koja i dan danas traje. Ljubavi mog djeda i moje nene.
