Dali smo joj ime Esma…
Tog toplog, sunčanog junskog dana, rano smo ustali i krenuli po medalju. Kao kad poslije maratona staneš na podij, da dobiješ oko vrata medalju, da ti čestitaju, jer si uspio, jer si prvi došao do cilja. Razlika je jedino što se mi nismo takmičili, mi smo trčali svojim tempom, brojali dane do upoznavanja, do dolaska na cilj.
Piše: Mirela Šabanović
26.04. smo saznali da ispod maminog srca raste srce jedne djevojčice. O, kakvo je to polufinale emocija bilo. Razmišljala sam, da li sam ja toliki miljenik Gospodara da mi se ispuni želja? Hodala sam kao u SF filmovima, centimetrima odvojena od asfalta. A i tada je bio sunčan dan, petak.
Sjeća se mama svakog trenutka koji je posvećen tebi, svakog straha, svake sreće … Kad si se rodila, nismo znali kako ćeš se zvati. Mama nije htjela da se zoveš Esma. Imala je neke druge planove u glavi.
Nastavak teksta pronađite na ovom linku..
