Piše: Jasmina Jovanović
“Ako sreća ima neki miris, mislim da je njim oduvek mirisala mamina kuhinja.” – piše Ričard Luelin u knjizi “Kako je zelena bila moja dolina”.
Čitav život, iako znam da poznajem mnogo boljih kuvarica od moje majke, uverena sam da je Ričard itekako znao šta piše. Nema kuhinje kao što je mamina. I da, uvek je mirisala na sreću.
Jedna sam od onih koje imaju pamćenje kao slon. Sve vrste pamćenja, pa i tog mirisnog. Na moju žalost, izgleda da uz dobro pamćenje naporedo ide i zlopamćenje. Pamtim i dobro i zlo. Pamtim sitnice, reči, rečenice, ljude, lica, događaje, biljke, nazive biljaka, stihove… sve nekako pamtim sem brojeva. Bilo koju vezu sa matematikom, fizikom i brojevima moj mozak uopšte ne registruje. Nema šanse da zapamtim broj, sem ako nije datum rođendana nekog do koga mi je stalo. Ali, mirisi! Mirisi me prate gde god da krenem.”
Nastavak teksta pronađite na ovom linku.
