Rekao sam sebi da neću više pisati, pa nisam, ali sam izdržao samo nekoliko dana, jer je svaki dan bilo nešto o čemu se treba pisati. Nadao sam se da će to neko i pročitati, pa da će neko imati i saznanja da još neko razmišlja na isti ili sličan način.
Očekivao sam da će ova pošast učiniti da smo mi bolji ljudi, da ćemo, barem u ovakvoj situaciji, imati više razumjevanja za one kojima je najteže, da nećemo koristiti i ovu situaciju da bi ostvarili neka svoja htijenja. Ali nismo, postali smo još i gori. Davno je nastala izreka …“daj mu vlast, pa ćeš vidjeti kakav je..“ Tako i mi svaki dan gledamo kako postajemo sve gori, sve pohlepniji, sve manje mislimo na druge. Kako svojim unukama da objasnim da već četrdeset dana ne mogu doći da ih vidim jer imam više od 65 godina, da je zabranjen rad kafića, a onda se objavi informacija da su privedene na razgovor osobe koje su se družile u kafiću, ali autor zabrane, nije bio baš u tom društvu, bio je u tom kafiću taj dan koji sat ranije ranije, pa nije ni pozvan u policiju na informativni razgovor.
Svaki dan slušamo kako roditelji djece sa posebnim potrebama traže da se pomognu u nabavci neophodnih lijekova, jer istih nema tamo gdje ih treba biti, pa ako sada nećemo pomoći toj djeci, ali ne samo toj djeci nego svoj djeci, kada ćemo. Kada ćemo biti ljudi koji će omogućiti da i ta naša djeca imaju svu neophodnu brigu.
Ali ne možemo. Kažu, nema para za to. Bitno je da ima para za respiratore. Čitavih deset miliona. Potrebu za respiratorima dalo je Ministarstvo zdravlja, ali oni nisu odlučivali o tome ko će vršiti uvoz i po kojoj cijeni. Iz Ministarstva finansija poručuju da oni nisu učestvovali u odobravanju nabavke ovih respiratora.To je i razumljivo, jer postoje propisi koji to regulišu. Zakon o lijekovima i medicinskim sredstvima je odredio ko može nabavljati medicinska sredstva, Pravilnik o medicinskim sredstvima je tačno regulisao ko i pod kakvim uslovima to može nabavljati. Ne treba biti ni neki posebni pravni ekspert pa da se utvrdi da li uvoznik respiratora za deset miliona može biti baš ovo preduzeće koje je izvršilo uvoz.
Ko je odobrio komercijalni let sa Sarajevskog aerodroma, za ove potrebe, je samo jedno od pitanja koje se postavlja. Pošto se radi o medicinskim sredstvima, propisano je da nabavku ovakvih vrsta sredstava može vršiti samo ovlašteno lice, koje je registrovano za obavljanje te djelatnosti. Propisano je da kod uvoznika mora biti zaposlenik iz zdravstvene oblasti, posebno farmaceut, da ima poseban prostor za skladištenje i servisiranje takve opreme.
Da li je ova vrsta respiratora kod nas registrovana, i na to pitanje će da odgovore daju eksperti. Inače, danas smo u poplavi različitih eksperata, a najčešće su prisutni samozvani eksperti, za ovu ili onu pravnu oblast, za ishranu, za lijekove, a kada pokušate saznati gdje i kako su stekli takva zvanja eksperata, naiđete na zid. Nigdje nema podatka kako je stečeno zvanje eksperta. Kakav je to ekspert za ishranu koji je završio kurs u organizaciji nekoga ko samo želi na tim kursevima zaraditi novac. Pa i moja nana, koja nije završila ni osnovnu školu, je znala da je dobro popiti limunadu, i ne treba previše jesti pred spavanje. Ali sada nam to moraju reći eksperti.
Pitanje ko je odobrio i pod kakvim uslovima je izvršen uvoz respiratora neka ostane pitanje koje će raspraviti moje kolege iz tužilaštva i suda, imajući u vidu i njihove nadležnosti, pa čak i mjesnu nadležnost. Kao i do sad, ja vjerujem da će se i ovo pitanje naći na njihovom dnevnom redu.
Ali postavlja se pitanje: Da li nam je to opet ušlo sazada?
Kako to da nismo utvrdili koliko je to potrebno respiratora, koje vrste, koja je tržišna cijena respiratora, pa i u ovoj situaciji korona virusa, kada je skraćen postupak javne nabavke, kako to da nismo odredili ko će i pod kakvim uslovima nabavljati respiratore. Već smo dobili 80 respiratora, nadati se da ćemo dobiti i ostalih 20, a to da li su oni na popisu odobrenih medicinskih sredstava, kako je to propisano članovima od 80., pa nadalje u Pravilniku o medicinskim sredstvima, to očito nije bitno onome ko je odobrio nabavku.
Najlakše je sada reći, pare su potrošene, došlo je 80 respiratora i koliko će to života spasiti, rokovi nabavke su bili najbitniji, snaći ćemo se za rezervne dijelove i garancije, itd. ali kada to stavite u odnos šta se sve moglo uraditi da su se respiratori nabavili kako je trebalo, onda se svi moramo zapitati, da li nam se to trebalo desiti ili nam je to opet „ušlo sazada“ ovaj put sa okusom maline.
Prije nekoliko dana, dobili smo pomoć od Crne Gore, koja nam je poslala svoj helikopter za gašenje požara. Hvala im. Mi svog nemamo. Ma mi nemamo ni vatrogasnih kola i zato imamo hektare izgorenih površina. Zbog nedostatka novaca za kupovinu ove opreme, naša lijepa zelena Bosna i Hercegovina, kojim zelenilom se toliko hvalimo, može postati smeđa.
A mogli smo kupiti i helikopter i vozila, samo od razlike u cijeni respiratora, ali nismo.
Kada bi kupili respiratore po redovnim cijenama, helikopter, vatrogasna vozila, ostalo bi još dovoljno novaca da djeci čiji roditelji nisu u mogućnosti, kupimo računare, da im omogućimo da zajedno sa ostalom djecom pohađaju nastavu iz svojih domova. Ja sam pokušao sve ovo da izračunam, pa sam to sve ponavljao, ali nisam mogao izračunati o koliko hiljada djece se radi. Pokušajte i vi.
Miralem Porobić, 65+, u izolaciji