Lifestyle

Svaki roditelj bi trebalo da dijete nauči baš ovome!




Ne želim da mi se dete sa praga tri puta vraća u kuhinju da bi proverilo da li je ringla isključena i gajtan od pegle dovoljno udaljen od štekera, taman toliko da oči mogu da zapamte udaljenost.

Ne želim da razmišlja više nego što je potrebno o svojim i tuđim rečima. Da se zamara tražeći u njima neku skrivenu poruku ili dublji smisao, jer se na kraju obično “otkrije” da nikakve dubine i šifri nije bilo.

Hoću da volim te, čuje samo kao volim te i da se onda prepusti osećaju koji je probuđen zbog toga. Ne trebaju joj sva ona pitanja naknadna “koliko” “otkud sad pa to”, “baš olako to izgovaraš”… Time potapa i sebe i osobu koja je to izgovorila.

Volela bih da nauči da korenje može da se pušta i u čoveka, u pticu, u reku, u knjigu, u muziku, u vetar, u reči, u ples, u zvezde. Ne mora samo u zemlju, ne mora u jedan komad, zauvek.

Volela bih da zna da je korenje dobro pušteno ne onda kada kupi svoj stan ili izlije temelj, već kad se bude dobro osećala gde god da je. To znači da je našla dobar izvor, šta god da je to. Ili ko go da je to.

Volela bih da spava ponekad na aerodromu, dok čeka let, na klupi dok se ne isprazni soba nekog hostela, na travi, jer je poželela da baš na travi pod nebom zaspe.

Volela bih da bude otvorena prema svetu i ljudima, da se ne plaši unapred bilo koga ili čega, da bude oprezna, ali ne i paranoična. Nikad se ne zna gde i od koga može dobiti ljubav i izvorište, nije to nužno rezervisano samo za najbliže, najbliži nas, ne znam kako, ponekad najmanje kapiraju.

Volela bih da ne pravi kompromise koje negde iz stomaka zna neće moći progutati.

Da se ne objašnjava, ne pravda, ne trudi dopasti.

Da bude svoja, kakva god da je u određenom momentu.

Da ne govori “ne mogu” pre nego što proba.

Volela bih da zna da život može biti dug i kratak, i da se dužina meri ne godinama koje čovek provede ovde, već godinama koje je iskoristio da živi ono što želi.
Što znači da neko može imati 48, ali ako ne tera kako želi, to je kao da ustvari ima 98 i već je slep i gluv za najbolje stvari.

Volela bih da ne kalkuliše. Da nikad ne unižava sebe. Da ne unižava druge. Da bude posebno osetljiva i saosećajna prema ljudima koje društvo “isključuje”.

Volela bih da zna, ono što ja sada učim, da nikada nije kasno.

Za početak.

Za selidbu.

Za ples na podijumu.

Za odlazak u nigde, pa odatle negde.

Za promenu.

Za novu šansu.

Za oproštaj sebi.

Za odbacivanje krivice.

Za učenje.

Za izlazak iz stana bez proverene ringle. Neka bude što biti mora.

Izvor: Jovana Kešanski / Lola magazin



Možda će Vas zanimati i:

Back to top button