Alhemija je uvek bila prekrivena velom tajne i misterije. Za alhemičare se danas misli da su čarobnjaci, zanesenjaci iz srednjeg veka kojima je bio cilj da naprave Veliko delo tj. Magnum opus. Veliko delo podrazumeva da alhemičar stvori kamen mudrosti, čudesan eliksir koji leči sve bolesti i čini vas besmrtnim (da, baš onaj kamen mudrosti iz priče o Hariju Poteru) i kojim se bazični metali mogu pretvoriti u plemenite (najćešće olovo u zlato).
Iako ovakvo shvatanje alhemije, koje je postalo još popularnije posle bestselera Paula Koelja Alhemičar, zvuči izuzetno zanimljivo i privlačno, istina je, kao i uvek, negde između.
Naime, tačno je da su mnogi plemići plaćali alhemičare koji su im obećavali da će im napraviti kamen mudrosti, pretvoriti metale u zlato i učiniti ih bogatim. Nekim alhemičarima je bila namera da samo lako steknu novac pružajući lažna obećanja. Neki drugi su stvarno bili uvereni u to da će uspeti čudnim bajanjem da stvore zlato od olova, ili nekih drugih elemenata.
Međutim, pojedini alhemičari nisu bili pseudonaučnici, nego pravi znalci i istraživači, koji su bitno odredili nauku koju mi danas nazivamo hemijom.
Šta je, zapravo, alhemija?
Kako izvori tvrde, alhemija se izučavala u Kini, Indiji i Egiptu. Struja koja nas zanima i koja je najviše uticala na nastanak savremene hemije je grčka, tačnije Aristotelova filozofija. Naravno, Aristotel nije bio alhemičar, nego je njegovo shvatanje prirode bilo preuzeto od Arapa.
Upravo iz tog razloga imamo taj arapski nastavak AL, pomešan sa grčkim chēmía (χημία). Grci su taj izraz pozajmili od egipatskog kēme, što bi u prevodu značilo „crna zemlja“. Dakle, grčki uticaj, prožet arapskim došao je do srednjovekovnog shvatanja i latinskog izraza alchymia.
Odakle uopšte alhemičarima ideja da mogu pretvarati jedne metale u druge?
Alhemičari su verovali u jednu ideju koja je svoj vrhunac doživela u renesansi. Naime, smatrali su da sve oko nas ima neku dušu, duh. Isto tako se verovalo i za metale. Za njih se nije samo mislilo da su živi, nego i da rastu unutar zemlje. Za običan metal kao što je olovo vladalo je uverenje da ne poseduje duhovnu i materijalnu zrelost kao plemeniti metali. Svaki metal je, dakle, u nekom stadijumu razvoja do plemenitog.
Ako tako posmatramo prirodu, potrebno je samo promeniti odnose među sastavnim elementima (za alhemičare su to bili sumpor, živa i kuhinjska so) i dobili smo zlato. Prilično, prosto, zar ne?
Prve hemijske laboratorije i eksperimenti
Verovatno su vam iz filmova poznate tamne dvorske prostorije osvetljene svećama sa gomilom kotlića, teglica sa raznim sastojcima poređanim po policama. Tako nekako su izgledale prve laboratorije. Nije ni čudo što je bavljenje alhemijom bilo zabranjeno zakonom, moramo priznati da to prilično podseća na veštičarenje.
Pravi razlog zabrani upražnjavanja alhemije, zapravo, nije bila tvrdnja da su alhemičari magovi i čarobnjaci, nego strah da će oni uspeti u svojoj nameri i napraviti gomile zlata. Ekonomija tog toba to nije mogla dozvoliti. Funta je morala ostati najjača valuta.
Kasnije se jedan alhemičar iz XVII veka, Robert Bojl, izborio da taj zakon bude ukinut. Kraljevstvo Velike Britanije je uvelo drugi zakon za alhemičare: ako bi se ikada desilo da alhemičari dobiju zlato od drugih metala ono bi se moralo predati državi. Plemićima na taj način nije više bilo isplativo da plaćaju alhemičare. Taj zakon, za svaki slučaj, nije ukinut ni do današnjeg dana.
Alhemičarske laboratorije su dosta podsećale na kovačnice. Biti alhemičar značilo je da znate osobine metala, na kojoj temperaturi se topi, kada menja boju. Alhemičari su polako počeli praviti instrumente koji bi im olakšali manipulisanje metalima. Vatra je tu bila od centralne važnosti, omogućavala je brzo zagrevanje metala i lakše ispitivanje njihovih svojstava.
Alhemičari su sve više bili zavisni od svojih laboratorija, da bi danas hemija bila potpuno neodvojiva od njih.
Sa alhemičarima su počeli i prvi hemijski eksperimenti. Polako su nastajale i bivale unapređivane epruvete, laboratorijske čaše, razne teglice, pincete, stakleni štapići i drugi alhemičarski instrumenti koji su im omogućavali da rastapaju, sjedinjuju elemente i analiziraju pojave koje su se dešavale tokom njihovih ogleda.
Polako su alhemičari uvideli važnost preciznosti u eksperimentima. Robert Bojl je na njoj insistirao. Nema bajanja i čaranja, simbolisanja i dodavanja sastojaka bez mere. On je tražio da se uvek u bilo kom eksperimentu, uspelom ili neuspelom, zapiše tačna gramaža, litraža i redosled kojim se eksperiment odigrao. Opažanje, zapisivanje, analiziranje postale su glavne radnje alhemičara.
(Ne)dostižan cilj alhemije
Naravno, alhemičari nikad nisu uspeli da ostvare gore pomenuto Veliko delo. Kamen mudrosti kojim se dobija zlato ostao je nedostižan cilj i ono po čemu su alhemičari ostali zapamćeni. Istorija se fokusira na fantazije i prazna verovanja alhemičara, a ne na njihov značaj u oblikovanju savremenog pojma hemije. Veliki broj neuspelih eksperimenata alhemičara kao i onih uspelih, njihovo sve veće insistiranje na preciznosti i velika promena u shvatanju pojma elementa, doprineli su hemiji koju danas imamo.
Najpoznatiji alhemičari su Nikolas Flamel (da, onaj iz Harija Potera), Paracelzus, Isak Njutn, Robert Bojl… Paracelzus, kao doktor, bavio se alhemijom da bi pronašao lekove, tako da se kod njega može videti začetak farmacije. Jednom prilikom je rekao:
Mnogi su o alhemiji govorili da služi pravljenju srebra i zlata. Za mene to nije cilj, već samo da razmotrim kakve vrline i moć mogu da leže u lekovima.
Njutn se takođe bavio alhemijom, ta činjenica je manje poznata i ostala je u senci njegovih doprinosa u fizici. Naime, Njutn je bio opsednut time da napravi kamen mudrosti i veliki broj „bačenih sati“ je tome posvetio.
Robert Bojl je živeo i stvarao kada je alhemija bila na svom vrhuncu, tome je i on bio dosta zaslužan. Sebe je smatrao alhemičarem, a mnogi ga smatraju i prvim hemičarem. On je, zapravo, baš i omogućio taj prelaz alhemije u hemiju. Njegova namera je bila da se hemija shvati kao ozbiljna nauka, vredna izučavanja. Svoje tvrdnje je napisao u delu Skeptični hemičar.
Napokon, ne može se reći da alhemičari nisu bili u pravu. Glen Siborg je uspeo 1980. godine da pretvori bizmut u zlato. Međutim, novac koji je uložen da bi ovaj eksperiment uspeo bio je mnogo veći od količine zlata koja je dobijena.
Kamen mudrosti za sad nije napravljen, to se ostavlja narednim generacijama.
Izvor: Kultiviši se
