SREBRENIČKA MAJKA
Malo tesno ravno polje, proplanci na samim vidicima
Žive tamo ljudi bez ikakve volje, sve odaje, sve se vidi po licima
Stegli srca svoja ko kad magla zagrli Srebrenicu kasne jesenji
Kao da se tuga neka rastegla, žive tužno ljudi njeni…
Vruće ljeto, suha zemlja uokolo, zvrči travka poodkuda
Plavo nebo, tako nikad nije bilo, nagrću se ljudi, u krugove svuda…
Kroz pendžer stari, zuri Zuhra, na glas šapće gde li mi je Ibro dete, glas joj dođe, kao neka bura
Neno draga, Ibro gde je, naš cvete…
Ima jošte Nena milijih cvetova, Ahmed mlađan poljem zahodio
Treće Meho majki srce otkinuo
Gde li su mi junačine majke mile Srebrenica
Od svakuda gori, fijukaju meci, i bukve se savile, gordo brane Srebrenička ognjišta
Zastrašiti mater njinu ne sme ništa, zbori glasno, razgovara s planinom
Nemila mi meni bila i sakrila Junake u majke
tek su procvetali mesto žita, mrtve sakupljali, jauknula majka Srebrničkim poljem
Meho blago materino, tako tebe zvali, oj junače kršniji od svake stene, nemoj majci da sama ostane
Gde li si mi, željna majka tvoje ruke, rukave od košulje još ne sašivene
Uteče mi u bestraga ova lepa dana, gde li si mi stao, a gde zaspao
Da ti nagrnem košuljče u hlače, čelo izljubim ti pa nek Bosna plače….
Ahmedu prekrpila, kapuče ti malo, njega majka janje svoje zvalo
Kud mi ode ko tićić iz njezda, ne znaš dete brade još mi obrijati, oće li te mati jutrom počešljati
Da mi sediš još u materino krilo, a šta li mi se ovo zbilo….
A od Ibre ruka čuvala je mene, dete moje, čvrśćiji od stene
Mati tebe hoće prepoznati, sve je moglo u tvom srcu stati, dal’ ćeš i ti mater u crno zaviti
Sokolovi moji letite li i još poljem?
Nosi mati vama komad zeljanice, polje pusto grakće vrana crna
Gledam levo, gledam desno, ko da mi se stene pomeraju
Ko li će mi prvi u mom zagrljaju , kome li će mati večere spremati
Meho dete gladno materino, gde li si mi?
Evo oka, daću svoja oba, da ti jopet dirnem veđe ko gajtani junačine,
Kud ste moji mili, sve do neba majka plače, kako vas da preboli.
Što će meni život i ovo doba?
Za Ibru bi džiger materine poderala, da u skute kosa njegova se meni svila
Pramenovi trešte jedan do drugoga, da prevuče prste preko sina svoga…
A gle polja svugde, u nedogled junak do junaka, gde god baciš pogled…
Eno onde, tamo ta je ruka od Mehe moga, pored mene druga majka traži sina svoga
Sve su mlade samo procvetale, ko buketi poljima su razbacane, mesto zrelog žita mi beremo glave
Neko još bi školske klupe zasedao, drugi, treći kuće sazidao
Još te drugi, svi su nešto hteli nestadoše….a živeti još ni počeli
Zakovana magla jošte Srebrnicu grli, junaci su humke svugde poredali
Svi junaci materini, sinovi ste mladi, Srebrnica će vama rajsko cveće da posadi…
Zajo Bajrami
