Malo ko prođe, a da ne stane da ga pozdravi… (Foto: R. D./Klix.ba)
“Spominjali smo Icu, a on je imao onu anegdotu kad su svi govorili kad im je najbolje u Mostaru. Nekom u proljeće, nekom kad je jesen… a Ico kaže kako mu je najbolje u Mostaru kad je u Sarajevu. To je mogao smisliti samo neko ko je iz Mostara”, kaže uz smijeh.
Stalnu i začuđujuću ljubav Sarajeva i Mostara Bašić objašnjava činjenicom da “pola Sarajeva sačinjavaju Hercegovci”.
“I sam sam takav. Rođen sam u Trebinju, majka i otac su mi iz Gacka, žena iz Jablanice… Kako se okrenemo u Sarajevu svako drugi kaže kako je “odozdo”, pola ljudi je iz Hercegovine. Migracije su učinile svoje, ljudi su dolazili, završavali fakultete i ostajali, ali i dalje bivali vezani za Hercegovinu”, ustvrdio je te kazao kako je to više izraženo nego u odnosu Sarajeva s drugim sredinama u državi.
Senad Bašić napravio je brojne teatarske kreacije, ali ga se pamti po par uloga. Ne sjećamo se druženja s nekom poznatom ličnošću u Mostaru da nam je u kraćem periodu prišlo više ljudi, da ga pozdrave, fotografišu se, da mu kažu nešto njima bitno…
“Najgore je ako te ne prepoznaju. Radiš 50 godina kao glumac i niko te ne zna. S druge strane kad napraviš neku popularnost u poslu koji je namjenjen publici, možeš reći da si postigao cilj. Sad je vrijeme fotoaparata koji su se nekad nosili samo na more i na piknik. Sad ga svako ima i nekad je malo naporno pozirati pojedinačno sa svim putnicima jednog autobusa, nekom djecom koja krenu na eskurziju i vide Faruka”, smije se.
Kaže da začudo nije teško ocjenjivati predstave i glumačka ostvarenja.
“Gledao sam film o bokseru po kojem je napravljen onaj Roki sa Staloneom koji na novinarsko pitanje koja je najveća laž koju je čuo, odgovara da je to fraza – nije to tako jednostavno. Jako je jednostavno, apsolutno se vidi da li nešto ide ili ne ide, ko u onim azijskim teatrima pokreta… Prepoznaje se kao dan i noć, jako jednostavno se prepoznaju dobra i loša gluma, isto je i sa predstavama”, kazao nam je profesorski.
“Rukfaš” je na mostarskim ulicama velika zvijezda (Foto: R. D./Klix.ba)
Uvijek je više loših predstava, valjda kvalitet ispliva iz kvantiteta. Tako je to od Šekspirova teatra, preko Molijera do danas.
“Teatri koji nisu podržani od institucija i potpuno su na tržištu spuštaju kriterije da bi privukli publiku. Narod voli šund, ali i Tarantino je imao šund – Pakleni. I Pakleni šund je šund, on nije bježao od toga. Glumi se šund, montirano je kao šund, šund su likovi… Opet, to je dobar film”, kazao nam je na kraju sjajni Senad Bašić.
