U konzervativnom Azerbejdžanu gde vlast pokušava da kontroliše popularnu kulturu, nezavisna umetnost bukvalno cveta u podrumima, koji ponekad ne mogu da prime sve zainteresovane.
BBC predstavlja Eljmina Badalova koji je stvorio nezavisno pozorište uprkos državi, javnom moralu, sopstvenim roditeljima i seoskoj veštici.
Ona ga grli, stenje i smeje se. On se pribija uz nju. Zajedno skliznu na pod gde nastavljaju sa zagrljajima i poljupcima. On pokušava da skine odeću sa nje.
Pored mene su dve starije žene koje skaču sa svojih mesta. Ne vide dobro šta se dešava na podu.
Predstava se odigrava u običnoj sobi od 40 kvadratnih metara i redovi stolica su raspoređeni u istom nivou.
Žene se došaptavaju, cokću, ali stalno se pridižu kada su intimne scene.
Tako se nastavlja cela predstava: zadnji redovi ustaju, glumci treba da legnu. A oni često ležu, ponekad na pod, ponekad na sto: ipak je predstava o ljubavi.
MimOda je predstava koju je osmislio sam kolektiv malog pozorišta iz Bakua, ADO.
Ona govori o „porodičnim vrednostima”: o strasti, porodičnom nasilju, religiji i pritisku društva. Nema dijaloga u predstavi.
Ipak karte za predstavu ADO ne mogu nikada da se kupe na licu mesta, one se mnogo ranije rasprodaju, što nije česta pojava za pozorišta u Bakuu.
Na predstave dolaze uglavnom mladi, često u parovima, nekad čak i stranci.
Taj tesni prostor može da primi 50 gledalaca, a devojka koja cepa karte na ulazu objašnjava onima koji nisu našli karte da nema mesta čak ni da „stoje u uglu”.
Pozorište su odmah tako i nazvali „soba” (oda na azerbejdžanskom), a zatim su zaključili da je suviše jednostavno i zamenili su slovima mesta.
Gotovo bez reči, živopisne predstave ADO prikazuju teme o kojima se ne govori u azerbejdžanskom društvu, o seksu, porodičnom nasilju, ličnoj slobodi.
Njihov prikaz takođe nije svojstven azerbejdžanskom pozorištu na kakvo je publika navikla.
„Od samog početka sam hteo da podstaknem našu kulturu, naše tradicionalno pozorište, da govorim o problematičnim temama, priča osnivač pozorišta Eljmin Badalov.
„Zato što, ako ljudi uoče svoje probleme, to će biti već deo njihovog rešenja.”
Magična voda
Azerbejdžan je prilično konzervativna sredina. Ovde se odigravaju hajke na gej populaciju i rasturaju se akcije za zaštitu žena, ovde je uobičajeno rano stupanje u brak i jaka patrijarhalna tradicija.
I pri tom, pravilo je da što si dalje od prestonice, to je publika konzervativnija.
U jednom dalekom planinskom seocetu je i odrastao Badalov.
Sedimo sa njim u simpatičnom hipsterskom kafeu u centru Bakua, uz čašu vina obećava da će mi ispričati „kako je došlo do ovoga”.
„Disidentski” život, priča Eljmin, započeo je u rodnom mestu u Biljasuvarskoj oblasti, u jugo-istočnom Azerbejdžanu, uprkos željama porodice on se zainteresovao za pozorište.
Kompletan stvaralački život sela u to vreme se završavao u domu kulture sovjetske epohe, gde su se amaterski klubovi na svakom spratu gnezdili još od davnina.
„Tada sam išao na kurs poezije i silazeći niz stepenice, video kroz odškrinuta vrata probu lokalnog pozorišta”, seća se Eljmin prvog poriva.
„U poređenju sa tim, moji stihovi su mi se učinili nevažnim, sada ih iznova čitam i stidim se. “
„Samo nam je glumac falio”, uzdahnula je majka kada je čula za Eljminove namere da se pridruži glumačkom kružoku
Otišla je kod komšinice, vračare, koja je prema lokalnom verovanju pisala želje ljudi na listu papira, i one bi se zasigurno ispunile.
Međutim, taj list je isprva trebalo spaliti, pepeo razmutiti u vodi, a tu vodu zatim prosuti sebi na glavu.
„U našem dvorištu obično bi poželeli da se neko upiše na fakultet, i zaista su se uvek upisivali, pa su zato stariji i mislili da vradžbine rade”, seća se Eljmin.
On nije verovao u magiju ali je iz ličnog protesta „magičnu” vodu kradom prosuo u kadu.
Iako se ipak upisao na Tehnološki fakultet državnog Univerziteta u Bakuu, Eljmin je tajno išao na glumačke kurseve i radio kao novinar.
Na kraju su ga izbacili sa fakulteta, nakon što je napisao članak o privatizaciji studentskog doma – na fakultetu su rekli da je bio izbačen zboh loših rezultata.
„Bilo mi je drago jer nikada nisam hteo da radim u naftnoj industriji”, kaže on.
„Kada su me izbacili, rodbina je rekla da neću imati od čega da živim sa pozorištem, a treba i porodicu da stvorim. Odgovorio sam im da ne radim to zbog novca”.
Nakon tri godine Eljmin je osnovao ADO i rodbina više nije bila njegov jedini problem.
U potrazi za prostorom
Eljmin je rešio da napravi pozorište sa Iljgarom Džahangirom, poznatim glumcem i opozicionarom iz Bakua koji je upravo napustio državno pozorište da bi se bavio nezavisnom umetnošću.
„Za mene su časovi mojih učitelja bili svojevrsna osnova, a ja sam pak želeo da na toj osnovi stvorim savremeno pozorište, andergraund, nezavisno od države”, priča Eljmin.
Predstave smo smestili u podrum koji je mogao da primi najaviše 30 gledalaca, i već nakon par meseci došla nam je policija.
„Bilo im je sumnjivo da se gomila ljudi zbog nečega skuplja u podrumu”, seća se Eljmin.
„Govorili su, varate nas, ne može pozorište da bude na takvom mestu”.
Ukupno, za sedam godina, ADO je promenio šest lokacija. Drugi put je pozorište ostalo bez prostora pošto su se pojavili strani aktivisti, koje Eljmin zove provokatori.
„Došli su nepoznati ljudi, sumnjam da su ih poslali, počeli su da se tiskaju uz nas i gledaoce, za njima je došla policija i rekla da narušavamo red”, priča glumac.
Domaćina stana, u kome je bilo pozorište, pozvali su u stanicu. Kada se vratio zamolio je da odmah napustimo prostorije.
Sledeći put, vlasti su zamolile pozorište da se iseli, pošto je planirano da se sruši „oštećeni” objekat.
Od tada je prošlo tri godine i zgrada je i dalje na istom mestu.
Dva puta je ADO napustio prostor kada nisu imali sredstva da plate. Tokom jednog tako teškog perioda, pre godinu dana, iz države su neočekivano kontaktirali ADO.
„Ljudi iz ministarstva kulture su se javili i rekli da su spremni da nam daju prostor i obuku za glumce, ali pod uslovom da oni prvi budu upoznati sa našim predstavama”, seća se Eljmin.
„Prvo su nam ponudili novac i mi smo odmah odbili. Rekli smo da je ta ponuda cenzura.”
Ubrzo, ne tražeći ništa u zamenu, ministarstvo kulture je ponudilo prostor od 300 gledalaca u primorskom seocetu na 30 kilometara od Bakua.
„Bilo je daleko i odbili smo, i čini mi se da je to bio pokušaj da nas istisnu iz centra grada”, smatra Eljmin.
U ministarstvu nisu odgovorili na pitanja BBC-ja.
Pod okriljem države
Azerbejdžanska kultura u sovjetsko vreme bila je poznata, pre svega po pevačima Muslimu Magomajemu („Sovjetski Sinatra”, prema engleskoj verziji Vikipedije) i Rašidu Bejbutovu.
Bejbutov je takođe snimao filmove, a njegovim glasom je pevao Radž Kapur u bolivudskom filmu Lutalica iz 1954. godine.
Ništa manje poznati estradni pevač, Polad Bulbul-oglu, proslavio se u SSSR-u pesmom Nazovi me kao i glavnom ulogom u akcionoj komediji istočnjačkog kolorita Ne boj se, ja sam sa tobom.
Sada je Bulbul-oglu ambasador Azerbjedžana u Rusiji.
U kinematografiji je jedan od najtraženijih bio pisac Rustam Ibragimbekov, poznat ruskoj publici kao scenarista filmova Belo sunce pustinje i Varljivo sunce.
Danas ovakvih imena praktično i da nema. U Azerbejdžanu se snimaju filmovi uz podršku države i nezavisni filmovi uspešni sa komercijalnog aspekta, ali svi su oni, prema mišljenju kritičara Uljvija Mehtija, uglavnom komedije osrednjeg kvaliteta.
Prava, kvalitetna, nezavisna kinematografija koja se prikazuje na prestižnim festivalima egzistira bez podrške države.
Pravi procvat slobodne azerbejdžanske kinematografije, prema rečima Mehte, nastupio je pred kraj sovjetske epohe i u prvim godinama nakon raspada SSSR.
Jedan od pravih nezavisnih filmova koji obrađuje važnu temu je antivojna tragikomedija o ratu za Nagorno Karabah Ispalo je sve najbolje.
U poslednjih nekoliko godina, režiser ovog filma Vagif Mustafajev snimio je 13 dokumentarnih filmova o bivšem predsedniku Gejdaru Alijevu, ocu sadašnjeg predsednika države.
Kako ističe režiser i umetnik Tejmur Daimi, u savremeno doba interneta teško je govoriti o potpunoj neslobodi, međutim, nijedan savremeni umetnik ne može da održi izložbu sa protestnom porukuom u velikom muzeju.
„Ali ukoliko ja hoću to da uradim kod svoje kuće ili u vikendici, to će mi poći za rukom”, govori Daimi.
Mnogi poznati pisci koji su se pojavili u Azerbejdžanu 2000-tih, zbog komplikovanih odnosa sa vlašću već nekoliko godina žive u inostranstvu.
U 1990-tim je bilo i slikara i muzičara, „a zatim je država uzela sve u svoje ruke”, priča muzičar Eljmir Mirzojev.
Najveća kulturna zajednica koja nije pod pokroviteljstvom države je trg YARAT pored mora sa scenom, galerijama i otvorenim prostorom.
Tamo se održavaju koncerti, izložbe, prezentacije, organizatori dovode kreativne stvaraoce iz inostranstva. Njen tvorac je rođaka supruge predsednika Aida Mahmudova.
„U većini slučajeva kultura kod nas je pod kontrolom države, koja je još 2000-tih privatizovala tu sferu”, priča Tejmur Daimi.
„Naravno, postoje tendencije samoorganizovanja među omladinom. Ali to je retkost, a najistaknutiji događaji, savremena umetnost, bijenale, skupi projekti, sve to je pod pokroviteljstvom države.”
Usled nepostojanja zvaničnog organa za cenzuru država vrši kontrolu putem novca.
Na osnovu ličnog dekreta predsednika radnici u kulturi dobijaju stipendije ili penzije, kreativnim udruženjima dodeljuju se sredstva.
„Za sve projekte je potreban novac, a veliki novac kod nas imaju samo državne strukture”, napominje Daimi.
U ovom trenutku, prema njegovim rečima, uključuje se „unutrašnja cenzura umetnika”.
„U današnje vreme, svi radnici u kulturi, iskusni pisci, umetnici, znaju šta se sme, a šta ne sme, šta je zapravo dozvoljeno”.
Skoro sva pozorišta u Azerbejdžanu su državna, ona po pravilu postavljaju ili predstave klasičnih autora, ili nešto što vuče na istok i stara vremena.
„U potrazi sa identitetom spremni smo da idemo sve dublje i dublje u prošlost, čak do paleolita”, napominje kritičar Uljvi Mehti.
Prema njegovim rečima, predstave koje obrađuju savremene teme, izvode se u klasičnom stilu, a često podsećaju na kapustnik, izraz za zabavno veče sa satiričnim programom.
„Izaći pred ljude”
„Sada kod nas pozorište nije popularno”, priča osnivač pozorišta ADO Eljmin Badalov.
„Do te mere nije popularno, da su ponekad škole prisiljene da kupuju karte za pozorište. To nije podrška, već naprotiv, kod dece takav način stvara odbojnost”.
I zato je najbolji način popularizacije pozorišta, smatra Eljmin, da se nastupa na ulici.
„Kako bismo privoleli ljude da dođu u pozorište, moramo sami da im priđemo”, kaže on.
Pozorišna trupa ADO nekoliko puta je nastupala na ulicama Gruzije, Francuske, Turske, pa čak i Irana.
Međutim, u Azerbejdžanu im to još uvek nije pošlo za rukom. Ni gradska administracija Bakua, ni Ministarstvo kulture nisu dali dozvolu, pozivajući se jedni na druge.
U Ministarstvu kulture su za BBC rekli da je to nadležnost administracije, administracija nije odgovorila na zahtev.
Rukovodstvo ADO sada putem suda zahteva od oba organa da zvanično odgovore pismeno, ko je od njih ovlašćena da dozvoli pozorištu da nastupa na ulici.
Kako bi pozorište nastupalo u regionu ono takođe mora da traži dozvolu lokalnih vlasti.
Jednom prilikom pre nastupa u planinskom selu Varja, Eljmina su zvali i rekli da ne mogu da mu obezbede prostor.
„Ali onda su počeli da nam pišu razni ljudi koji su bili spremni da nam ustupe svoje kuće i dvorišta”, seća se on.
„Tada smo odlučili, pošto [vlast] mogu da nam rasture predstavu, svima smo napisali da ćemo tačno mesto na kome će predstava da se održi biti objavljeno sat pre početka”.
Bez obzira na to, pre početka predstave organizatori su brzo shvatili da neće biti mesta za sve.
„Tada je domaćin predložio da se skinu sa šarki svi prozori i vrata, kako bi iz drugih prostorija takođe moglo da se gleda”, priča Eljmin.
Ljudi su za predstavu obukli najlepšu odeću, kao za praznik, seća se režiser. Na kraju krajeva, nikada im niko ne dolazi, a kamoli pozorište.
„Nije u skladu sa bogatstvom unutrašnjeg sveta”
Država kroz Ministarstvo kulture negira bilo kakav pritisak na stvaralačke kolektive, zadržavajući pravo da zahteva usklađenost sa svojim „umetničko-etičkim” normama od onih koji od njih dobijaju novac.
„Ako država ceni naš rad i mi smo dužni da cenimo njen”, izjavio je ministar kulture Abuljfas Garajev nakon mitinga opozicionog Nacionalnog saveta demokratskih snaga, kome je prisustvovalo nekoliko poznatih glumaca.
Slična „istupanja protiv države”, prema rečima ministra „nisu u skladu sa bogatstvom unutrašnjeg sveta ni jednog radnika kulture”.
Direktor odseka za umetnost Ministarstva kulture Ismail Gusejnov je potvrdio verodostojnost citata, napomenuvši da reči ministra „imaju karakter preporuke”.
Iako država stoji iza izbora repertoara u pozorištima, stvaralačka delatnost ostaje u rukama samih kolektiva, uverava on.
„Što se tiče pozorišta koja nisu pod pokroviteljstvom države u njih se ministarstvo apsolutno ne meša”, priča Gusejnov.
Međutim, nezavisna pozorišna trupa ADO je do skora imala problem sa manjkom glumaca, naročito žena.
„Lokalne devojke su se veoma bojale da glume, bojale su se da će ih otpustiti iz matičnog pozorišta i bojale su se osude društva zbog uloga”, priča Eljmin.
„Dešavalo se da su glumice malo glumile i odlazile, zbog pritiska rukovodstva svojih pozorišta i svojih porodica”.
Prema rečima Badalova, glumcima i glumicama su pretili i govorili da ukoliko rade sa pozorištem ADO neće više naći posao ni u jednom pozorištu.
„Neki su se uplašili i odlazili, a oni koji su bili izdržljiviji, ostajali su”, priča Eljmin.
„Kao rezultat toga, mi imamo snažan i drugarski kolektiv, na koji je teško vršiti pritisak”.
Ekscentričnost i bufonada?
Mnoge u teatru ADO privlači atmosfera, nestandardni i šokantni pristupi predstavama.
Uspeo sam da se nađem među gledaocima predstave STOP koje su glumci izveli na scenu.
Opis radnje koja sledi može da spada pod ruski zakona o propagandi „netradicionalnih seksualnih odnosa”.
Od neprijatnosti se krijem kod vrata ali su me upecali i vratili nazad. Uzimam telefon, pišem ženi: „Vadi me odavde”.
Oko mene je bučno, lete konfete, ljudi se smeju i stenju. Pored mene je zajapurena devojka, još jedna gledateljka.
Tada shvatam, odakle je taj naziv:„STOP!”, to je ono što sada hoću da viknem.
Ovo je jedna od uspešnijih predstava ADO pozorišne trupe. Ljudi dolaze, srame se, crvene, a zatim dolaze ponovo.
„Zar je to umetnost, samo sise”, rekla mi je starija žena nakon predstave.
Takvo mišljenje imaju i neki drugi moji poznanici, koji zapravo nikada nisu ni išli u ADO.
„Imaju nešto od srednjevekovnih putujućih pozorišta”, priča književnica Nika Musavi, ističući da poštuje glumce zbog njihove iskrenosti i entuzijazma.
„Ne mogu da kažem da mi se baš dopalo, ne volim ekscentričnost i bufonadu. Međutim, ipak ponekad odem na njihove predstave zato što mi se sviđa to malo ali ponosno pozorište”, dodaje ona.
„Na kraju krajeva, to je jedino neformalno eksperimentalno pozorište u našem gradu”.
Postoje i oni koji kritikuju pozorište zbog nedostatka odlučnosti.
Dramaturg Aždar Ulduz pričajući o predstavi MimOda, ističe da, istražujući uticaj religije na porodične odnose autori su zamenili islam za hrišćanstvom.
„Predmet kritike je hrišćanstvo, ispada kao vic u sovjetsko doba, pa i kod nas takođe može da se izađe na Crveni trg i kaže da je Regan budala, priča Ulduz.
„Zašto niste našli hrabrosti da kopate po sebi? To je oprezna smelost, a sa druge strane, makar i takva da postoji”.
***
Ove godine, pozorište je potpuno rasprodato. Čak i Eljminovi rođaci dolaze često u njegovo pozorište, kažu da se raduju njegovom uspehu i da predstave čak nisu loše, ali ima dosta erotike.
Prema Eljminovim rečima, smirila se čak i njegova majka koja sad ide na njegove predstave:.
„Najviše joj se sviđa predstava Svadba, očigledno misli da ću se ja jednom oženiti”.
Izvor: BBC News Serbian
