Čim mi na prag zakuca jesen, probudi mi se svaka emocija, svaka skrivena želja, počnem sama sebi priznavati one stvari koje, dok je sunce, vedrina i lijepo vrijeme – nikad ne bih ni u snu rekla.
Prosto, uvijek za sebe kažem da sam puna ljubavi, da me nije sramota to pokazati i da nikad ne bih mogla čuvati u sebi ono što, pobogu, osjećam.
Piše: Belma Krajišnik
A, sad osjećam. Mnogo toga.
Sjedim sinoć pored prozora u polumračnoj sobi, kao iz filmskih scena, pijem čaj s umotanim peškirom oko glave i u flafastom bademantilu i razmišljam.
Često se u proteklom periodu uhvatim da mislim o tome : šta bi bilo da je Neko moj -istinski Moj.
I, kad god krenem da mislim o tome, misao mi biva nedovršena. Baš kao i što je sve kroz šta gazim s Njim.
Šta bi bilo?
Ne bih mu se, vjerovatno, toliko radovala svakog puta kada ga čujem – jer bi mi bio svakodnevnica.
Ne bih mu onako trčala u zagrljaj i drhtala pored njega – jer bi moja glava bila urezana u njegovo rame.
Ne bih ga svakog minuta iščekivala lice na ekranu – jer bi znala da će me nakon posla čekati sa najširim osmijehom.
Ne bismo bili toliko željni jedno drugog, ne bih se svakog dana pitala na kojoj je koordinati, u kojem gradu i pored koga spava.
Da nije njen, mogla bih da ga grlim svakog dana. Ne bih svako veče zagrlila jastuk duboko osjećajući njegov miris.
Da nije njen, znala bih šta voli da jede, šta ga smiruje, koju kremu za lice koristi, kakve su mu jutarnje navike, kakav omekšivač voli, zna li upaliti mašinu i usisati kuću. Znala bih čime ga mogu obradovati, nasmijati, ponekad i naljutiti.
Znala bih neke njegove tajne. Znala bih kroz šta je sve u životu prošao, šta ga je to toliko lomilo, šta mu je donijelo sijede i o čemu je do sada mislio pred spavanje.
Nevjerovatno je kroz kakve misli sam koračala i proteklu noć, ali i mnoge noći prije te.
Vjerovatno nikad neću imati hrabrosti da mu kažem ono što pomislim kada stanem pred njega i kada sve moje tajne padnu u vodu.
Nikad mu neću moći priznati da mi je čežnja, da mi je svaka druga misao, da se, kad sam najtužnija, sjetim njegovih izlizanih uleta kojim je osvojio i mene i sve one nemire prije mene.
Nikad mu neću reći da mi je tiha patnja.
Neka je tuđi. Vjerovatno će zbog toga biti manji nemir ako mi definitivno okrene leđa i pođe njoj, na drugu adresu.
