Nikola donirao bubreg i pola jetre drugaru

Nikola, koji je inače sa bratom živeo kao podstanar u Lukinoj kući, u to vreme je preko Omladinske zadruge radio u Zemunskoj bolnici, pa je svakog dana gledao borbu svog prijatelja.

Jedina nada za Lukin oporavak bila je transplantacija bubrega i jetre. Roditelji zbog različitih krvnih grupa nisu mogli da budu donori, baš kao ni Lukina sestričina koja se javila iz Egipta, Lukina učiteljica i dva druga Stefan Ćorović i Stefan Ilić.

Tad kreće priča o Nikoli, momku iz Glamoča koji je u Beograd došao trbuhom za kruhom. Oca je izgubio, dok majka, sestra i dva brata žive u Banjaluci. Radeći u bolnici, svakodnevno je gledao svog zabrinutog i utučenog druga kako sve manje ima vremena za bilo šta drugo osim za dijalizu.

Bez premišljanja podvrgnuo se testovima koji su pokazali kompatibilnost, tako da je Nikola odmah saopštio Luki da će mu donirati i bubreg i pola jetre.

Majka ga je oduvek učila da prihvati odgovornost za svoje odluke, bilo da se pokažu kao dobre ili loše.

“Znao sam da donosim dobru odluku i bio sam spreman da preuzmem svu odgovornost. U pitanju je bio život mog druga i za mene nije bilo druge opcije”, rekao je Nikola, iako su ga doktori upozorili da jedan od hiljadu donora umre.

Za Luku su prognoze bile gore, jedan od deset pacijenata umre nakon transpalantacije.

Međutim, ni Nikola ni Luka nisu odustali, već su verovali u najbolje.

Transplantacija je obavljena u turskoj bolnici gde su se svi čudili Nikolinoj hrabrosti, jer do tada niko nije donirao oba organa a da nije bio u srodstvu sa pacijentom.

Troškove transplantacije u iznosu od 120 hiljada evra pokrilo je ministarstvo zdravlja.

Budući da je Nikolina jetra bila manja nego na snimku, morali su da uzmu više od polovine (70 odsto), tako da se zbog opravka čekalo nekoliko meseci da bi se obavila i transplantacija bubrega urađena u novembru 2018.

Drugovi su se vratili u Beograd krajem decembra.

Kao braća

Lukini roditelji planiraju da podignu kredit, otvore firmu i Nikolu postave na mesto direktora.

U ovoj priči o hrabrosti, prijateljstvu, požrtvovanosti treba spomenuti i Lukinog kuma Miloša Vojkića, Nikolinog rođenog brata Milorada Subašića i Nikolu Jankovića koji su čekali ukoliko ne uspe sa Nikolom da oni budu donori.

“Ljudi su se otuđili i umesto da žive jedni sa drugima, žive jedni kraj drugih”, samo je kratko rekao Nikola.

Ova vest, koja je svetlost medijskog dana ugledala zahvaljujući novinarki Miljani Vasiljević koja je čekala dva meseca da Nikola i Luka pristanu na priču, je onaj potreban tračak nade u priličnom sumraku koji živimo.

Ovakve priče sporo dolaze do nas, jer veliki i hrabri ljudi se ne guraju u medije, svoju plemenitost i humanost smatraju “normalnom stvari i logičnim izborom”. Neretko medijima nisu ni zanimljivi (ne sećam se da je ovo bila udarna vest na RTS-u)

Kad čovek bolje razmisli, pomalo je i degutantno biti pored vesti u kojoj na primer “diva” beživotno visi preko znaka na kom piše “Život”, praveći od sebe žrtvu medijskog linča.

Rekao bi čovek život je samleo, borila se na prvoj ratnoj liniji, izgubila ruku, nogu, ranjena. Ovako, samo se ševila sa strane.

Sve dobro, hrabro, mudro, požrtvovano, odano počelo se povlačiti nad glupim, bahatim, sebičnim, površnim, vulgarnim. Ali, ono što je najvažnije, nije umrlo, živi. Možda nema toliko prostora u medijima od svih tih velikih guzica i sisa, planova, investicija, filmskih šatro ljubavi, prevara, razvoda… ali ono živi.

I svima nama je potrebno svetlo koje se upali baš u momentu kad pomislimo da je sve otišlo dovraga.

Bravo Nikola, ti si junak i tebe vidim kako stojiš kraj velikog znaka na kom piše “život”, samo ti ne visiš preko njega, već si uspravan, hrabar, plemenit i personifikuješ ono što čovek jedino treba da nosi u sebi i zbog čega je na ovom mestu.

Izvor:Luftika