Evo decembra onog lepog meseca u godini kojim se završava jedna godina. Mesece u godini krojiš danima i u njih umetneš i šta lepo i ono tužno započinješ završavaš i sve iznova ponovo, tako redom i tako. Nije decembar uvek lep. Nije svakom okićen svetao drag.
Nekome se dogodi kraj, nakon čega više ništa ne počinje.
Drago moje dete pamtim još tužne jecaje tvoje mame sa druge strane telefonske slušalice, pamtim svako postavljeno pitanje na koje sam gutajući knedlu u grlu ne znajući i sama šta da kažem izbegavala da dam pravi odgovor …. jer mi se desilo isto pa znam kako boli kako seče prži i razdire dušu.
Pamtim Alisa.
Koliko će boleti Dragana?, šaptala je Alisa,“često, stalno? Koliko će trajati, hoće li prestati hoće li bar biti lakše? Kad Dragana, kad?
Zaspale su divne Mahirove oči tog hladnog decembarskog dana u godini mraza snega i smetova, hladnog daha i ledenih ruku, jakog vetra.
Utihnula je gitara u rukama jednog dečaka, zaspao je osmeh, nestalo je muzike i divnog lica… oka. Jedan dečak jedna priča, jedna tuga koju nema ko da tuguje osim malo nas koji pamtimo njihova srca.
Otišao je Mahir, za njim Dubravko… Zaspala je i moja Alisa.
Otišla je moja Alisa iz zemlje čuda, gde su je povređivali nepravedno osuđivali gazili i saplitali, otišla je svom dečaku svom srcu svom biću.
Ne boli više Alisa moja, vidiš kako ne boli…
Napisala sam ti pismo …. a ti nastavi da sviraš.
Posvećeno Mahiru Rakovcu tragično stradalom dečaku žrtvi okrutnog vršnjačkog nasilja u BIH.
Posvećeno Alisi i Dubravku.
Neka Vam Bog podari mir dragi prijatelji.
Izvor: Dragana Gaga Janković/6yka.com
