U 62. godini Prijedorčanka Lejla Osmanović spakovala je kofere i otišla u Švicarsku. „Muka me natjerala“, kaže ova žena koja je u Ženevi, po pozivu, tri mjeseca trebala čuvati i njegovati stariju ženu.
No, boravak tamo je, iako je imala potpuno drugačije planove, prepolovila, piše Avaz.
Bez primanja
– Trebala sam se brinuti o jednoj našoj Prijedorčanki koja tamo živi – da je malo pripazim, očistim joj kuću, nešto skuham… Jedva sam dočekala da nešto zaradim, jer ovdje nemam baš nikakvih primanja, živim od obroka iz javne kuhinje. Računam, platit ću struju, neke dažbine, nešto će i za familiju ostati – počinje svoju priču Osmanović.
Kaže da je imala plaćenu kartu do Ženeve.
– No za mjesec i po rada dobila sam samo 800 maraka. I put sam na kraju od tog novca morala platiti. Praktično, radila sam po najnižoj mogućoj cijeni, jer takvi poslovi tamo koštaju između 1.500 i 2.000 franaka. A ja sam pristala da je čuvam za samo 500 franaka, jer nisam imala izbora – kaže Osmanović.
Ljudi kod kojih je otišla ponašali su se prema njoj, kako navodi, kao da je stigla s Marsa.
– Davana su mi uputstva kako se uključuje i isključuje veš-mašina, čak i kako se koristi toalet-papir. Ma, svašta je bilo, od ranog ustajanja pa do večere koje je za mene bilo ako šta ostane od ručka. A njoj, naravno, šta poželi. Osjećaš se poniženo, kao da nisi ličnost, nego obična nula – dijeli svoje bolno iskustvo ova Prijedorčanka.
Kome se žaliti
Tek po povratku kući saznala je da nije jedina s ovih prostora koja je prevarena.
– Svakakvih sam se priča u međuvremenu naslušala. Ja sam čak i dobro prošla jer ima žena koje su radile mjesec, dva, čuvale djecu, pazile starije, a nisu dobile ni marku. Samo im kažu: „Evo ti za kartu i hajde nazad“. Ili kažu: „Ukrao si, briši“. Ima i toga, a nemaš se tamo kome žaliti jer, na koncu, radiš nacrno. Nije lako u ovim godinama tražiti posao, no sada, kad bi mi neko rekao da ću dobivati 5.000 maraka, ne bih otišla. Radije bih svaki dan jela hljeb i margarin – poručuje na kraju Osmanović.
Širom otvorite oči
– Prije nego što se donese odluka o odlasku na rad u inozemstvo, oči treba širom otvoriti i dobro sve dogovoriti – kaže Osmanović, a one koji traže takav posao upozorava da pozive i preporuke ne shvataju olako i da dobro paze gdje i kod koga će otići.
