Ponosna sam na sebe, jer sam danas jednom čoveku ovo rekla. Tačnije, prvo je on rekao:
„Valjda u godinama koje dolaze treba da radimo i zarađujemo više, da stičemo, gradimo, budemo uspešniji”, a onda sam ja njemu odgovorila:
U godinama koje dolaze meni uopšte ne treba da zarađujem više, već da budem mirnija više, da naučim o sebi sve što do sada nisam, da bih sebi bila bolja, da bih detetu bila bolja.
Da naučim neke cake kako da odigram mudro, jer nisam baš neki igrač.
Da tačno znam kad treba da napravim korak, kad da ostanem u mestu.Kad da razgovaram, kad da ćutim.
Da prepoznam udarce, da bih nekad neki mogla i da izbegnem.
Da shvatim kad vredi, a kad se bezveze trudim.
Treba mi da budem hrabra ko Rambo. Da rokam iz automatske u sve strahove i da oni padaju pre nego što ih pogodim. Ko na filmu. Da idem golim izranjavanim grudima na njih, iako znam da mogu biti veći, jači, uigraniji.
Da ne stajem iako kapa krv, neka kapa, jebo je ja, neće sva isteći. Tako hoću sebi da kažem, “ok, kapa, al postaće brzo krasta”. Posebno da ponovim “jebo je ja” jer biti hrabar znači zadržati duhovitost kad ti je najgore.
Biti hrabar znači imati muda. Ostati razuman, kad te sve gura da poludiš. Ostati na nogama, kad kolena klecaju. Hodati napred, kad te toliko toga vuče nazad. Gledati širom otvorenih očiju, čak i kad svakakva sranja upadaju u njih. Ne škiljiti, to rade kukavice.
Prihvatiti bol i lečiti je, kad bi ona da te brzinski ubije. Ući u strah, kad on misli da ni prići mu ne smeš.
Biti svoj, kad bi svi da budeš njihov.
Reći sebi “možda ne mogu mnogo toga da promenim, ali ako budem hrabar promeniću sebe pa ću onda lakše da se nosim sa ovim što se ne da promeniti”.
Treba mi da naučim da dišem.
Važne su ovo veštine, dušu sto posto čuvaju.
U godinama koje dolaze meni treba da se ne pecam na udice koje sam već grizla. Treba mi pričanje očima. Treba mi svež vazduh, pročišćen od svega što teško udišem.
Treba mi gledanje u jednu tačku a da pri tom ne mislim ni o čemu. Veština zaustavljanja misli koje se guraju kroz uzana vrata. Da ih svesno zatvorim.
Treba mi uspeh u vladanju sobom, jer sa 39 nema smisla da dižem dramu oko trivijalnih stvari ko šiparica. I uspeh u vladanju sa drugima, jer sa pomenutim brojem godina trebalo bi dobro da znam na koje nivoe razgovora, i sa kim, ne bi trebalo da se spuštam.
Treba mi pentranje umesto spuštanja i to na sopstvenoj, a ne društvenoj lestvici.
Svaki put kad budem živela hrabro uprkos „ne mogu“ i „plašim se“, jedan stepenik ću biti višlje. A stepenik se kad je reč o ovakvim stvarima, meri skokom astronauta.
Izvor: Jovana Kešanski / Lola magazin
