“Dobro je biti pametan. Tada, ako je potrebno, možeš da se pretvaraš da si budala, a budala nikad ne može da se pretvara da je pametan,” rekao je Vudi Alen.
Kažu da se to dogodilo u Meksiku. U malom gradu u dalekoj provinicji, grupa prijatelja stekla naviku da se sprda sa lokalnim beskućnikom, ne naročito bistrim čovjekom koji nije imao ništa na ovom svijetu. Taj jadni čovjek, živio je od onog što bi mu drugi dali.
Dešavalo se to da bi ga svako veče neko iz pomenute grupe zvao u bar, gde se iskupljao veliki broj ljudi. Od tog jadnog čovjeka su tražili da bira između dva novčića: jedna veliki, bronzani (manje vrijednosti), a drugi mali, srebrni (velike vrijednosti).
Siromah bi uvijek izabrao najveći novčić koji je imao najmanju vrijednost, zbog čega bi se okupljena publika smijala.
Jednom se desilo da je jedan veoma ljubazan i dobar čovjek svratio u pomenuti gradić. Uveče je odlučio da ode do bara i tamo je vidio kako se mještani zabavljaju ponižavajući siromaha. Ogorčen ovom “igrom” čovjek je zgrabio siromaha za ruku i pitao ga da li zaista ne zna da je taj veliki novčić manje vrijedan, na šta mu je siromah odgovorio:
“Naravno da znam, nisam toliko glup. Znam da se za ovaj novčić može kupiti pet puta manje stvari nego za onaj drugi. Ali, ako jednog dana izaberem vrjedniji novčić, oni će vidjeti da znam šta radim i neće mi više nikad ponuditi ni jedan novčić.”
Iz ove priče možemo naučiti nekoliko vrlo poučnih životnih lekcija:
“Ako neko izgleda glup, to ne znači da je stvarno glup.”
“Ko se zadnji smije, najslađe se smije.”
“Pretjerana ambicija može vam oduzeti mali, ali stabilni izvor prihoda.”
“Uopšte nam nije potrebno mišljenje drugih ljudi da bismo podigli samopoštovanje, a i ne treba nam tuđe odobravanje. Ako zaista hoćete da poštujete sebe, prihvatite sebe onakvim kakvi ste zaista.
Samo najnesrećniji ljudi stalno razmišljaju o tome šta drugi ljudi misle o njima.”
“Kažu da biti istinski pametna osoba zna kuda ne želi da ide, gde apsolutno ne želi da bude, s kim ne želi da se druži…”
