Vala, nadam se da je ovo, fakat, samo ružan san i da ću se, napokon, probuditi u divnoj jučerašnjici, kakva je bila. Šta oni, mislim, ovi… (šta li su?)… intelektualci, misle?
Znači… Je l’, ba?
Ne znam da li vi znate, ali osim mog redovnog posla, ja imam još jedan: ja sam prevodilac. Dobar je to pos’o i ja ga puno volim, ali, očito ne koliko i ovaj prvi pos’o (ovo za slučaj da i šefica pročita).
Jedna pravo dobra stvar vezana za ovaj drugi posao je da sve nas, prevodioce, u svijetu smatraju pravo talentovanim za jezike i pravim poliglotama; svako od nas govori po bar pet jezika.
Obično su to njemački, engleski, talijanski, francuski, ruski, španski ili neki, a onda s ponosom kažemo i bosanski, crnogorski, hrvatski, srpski, sprsko-hrvatski, jugoslovenski, a odnedavno imamo i bošnjački. Broj jezika koje tečno govorimo zavisi od otvorenosti klijenta.
U stvari, neki kažu da je ova otvorenost, u stvari, nepismenost, ali to je samo zato što nemaju pojma!
Čujte, nama je trebao rat, a zatim još 20 godina kontinuiranog ispiranja mozga, da najzad dođemo do točke gdje smo ubijeđeni u svoju lingvističku superiornost nad svakim drugim narodom na svijetu.
Vidite, Britanci, Amerikanci, Australijanci, Novo-zelanđani i svi ostali, oni ništa ne kuže! Ja ne znam da li to dolazi iz nekih povjesnih podataka ili iz već čega, ali iz nekog razloga oni svi misle da govore istim jezikom, samo zato što se međusobno razumiju. Apsurdno!
Nego, da vam ja nešto kažem: ovo je kršenje osnovnih prava prevodilaca. Da budem iskrena, ova cela stvar je, u stvari, zavera protiv prevodilaca u Bosni i Hercegovini. Mislim, mi smo ti koji stvarno govorimo tri jezika, a i Ustav nam garantuje trojezičnu prirodu postojanja. Ne možete to da nam oduzmete! Nećemo to da vam dozvolimo!
Mislim, da li vi, fakat, hoćete da neko, ko hoće da nostrifikuje diplomu iz Srbije, samo dođe kod nadležnog organa u Bosni i Hercegovini i preda diplomu i zahtjev?
I hoćete da vam taj zahtjev bude napisan na bilo kojem jeziku? Стварно? На српском… ћирилицом? Мислим, то је тотално бизарно (осим ако се тијело на државном нивоу не налази у Бањој Луки, онда замијените Србију с Хрватском, а ћирилицу латиницом)!
Točna procedura u datom slučaju treba biti takova da sudski tumač u Srbiji prevede tu diplomu na engleski, a zatim tu diplomu i njezin prijevod odnese sudskom tumaču u Bosni i Hercegovini da ju prevede sa engleskog na bosanski.
Poslije toga je, tek, možete odnijeti tijelu u Bosni i Hercegovinim koje je nadležno za nostrificiranje. Zapravo, ako je osoba koja radi na nostrificiranju Hrvat, onda vjerojatno zamolbu treba napisati na hrvatskome, da bi oni razumjeli i znali da je to točan prijevod, jer vi u zamolbi to navodite.
Znate, Hrvati će, nekako, prihvatiti bosanski jezik, ali ne želite odnijeti dokument na srpskom ili bošnjačkom. Trebate nekoga tko će vam s time pomoći (Naravno, osim ako se cijela situacije ne odvija u Banjoj Luki; e, tad promiješate malo ove nazive, pa ćete skontat šta pričam).
Uz to, kad već govorim o Hrvatima, većina ih u BiH dolazi iz Hercegovine, a ja sam se uvek pitala zašto nemamo i hercegovački jezik? Mislim da to nije u redu! I to je neka vrsta zavere, sigurna sam.
Zašto oni moraju da govore hrvatski, kada je jasno da imaju svoj jezik – hercegovački, jer su iz Hercegovine. Očito je tu Ustav sve pobrkao i očito je da su ti, (veoma) mudri ljudi, koji su ga napisali, imali nešto protiv Hercegovine, jer su to namerno izostavili.
Mislim da je to uradio Tuđman; mislim, on je voleo FK Partizan (iz Beograda), a zna se da Purgeri (op.a. naziv za osobu sa višegeneracijskim poreklom rođenih u Zagrebu), baš i ne vole ljude iz Hercegovine, pa je, možda, pokušao da se opere za Partizan, tako što je namerno porekao postojanje hercegovačkog jezika; hmmmmmm?
Kako god, ne trebaju biti tri, nego bar četiri jezika! Oj, Bože, u kakvom to haosu mi živimo!
E sad, kad već govorim o zavjeri protiv nas, jadnih prevodilaca u Bosni i Hercegovini, šta vi mislite, kako ćemo mi, ubuduće, raditi na raznim orjentacionim priručnicima za različite treninge za jačanje kapaciteta naše zemlje? Je l’ stvarno mislite da ove priručnike treba prevoditi samo na jedan jezik? Ako „da“, na koji?
Vidite, nama ljudi ponude pos'o i kažu: prevod 200 stranica sa engleskog na bosanski, hrvatski i srpski. Onda mi pošaljemo ponudu za bosanski, hrvatski i srpski i uradimo posao i, onda, fino, budemo nagrađeni jer smo poliglote. Je l’ shvatate da ćete, s ovom blesavom Deklaracijom, nama odbiti trećinu prihoda? Pa, ostade mi dijete gladno zbog vas!
Grozni, grozni ste ljudi!
Fakat… o čemu li vi mislite??
(Eh, a sada dođe dio gdje se prestanem smijati i truditi se oko sarkazma, jer ova zemlja i njene komšije su toliko jedna tužna sredina, da se ovdje više niko ne smije!)
Nažalost, dva primera gore, s kojima sam se šalila, su istina. Jednom prilikom mi je došao čovek sa diplomom na srpskom i pitao me da li mogu da je prevedem, jer lokalno ministarstvo nije htelo da mu prizna diplomu zbog jezika. I, da, desetine knjiga i priručnika su prevedene na po tri jezika, jer naše instuticije neće da ih uzmu ako je drugačije.
Još tužnije, naša vlada radi na tri jezika i ima web stranicu na tri jezika i zakone, sve na po tri jezika; evo, pogledajte sami: http://vijeceministara.gov.ba/Language.aspx?langTag=hr-HR.
Još gore, ja sam se zezala sa bošnjačkim i hercegovačkim jezikom, al’ iskreno, ljudi misle da stvarno postoji jezik koji se zove bošnjački i pitali su me (više puta) koji se jezik govori u Hercegovini.
Уопће се не шалим за оно са страним клијентима, који траже пријевод на три језика. Но, они се понашају сукладно захтјевима циљане земље и научили су добро се потрудити да пријеводи буду урађени за одговарајућа географска подручја.
Један мој велики, страни клијент, произвођач хигијенских потрепштина, је радио пријеводе реклама на бар четири језика, а мој посао је био да добро обратим пажнју приликом уређиванја текста који се чита за ТВ постаје у Федерацији и Републици Српској (s tom praksom su prestali prije nekoliko godina, naon duge diskusije o gluposti takvog rada, popraćenoj ogromnim troškovima za prijevode 3-5 rečenica po videu).
Znate, mislim da je, od svih gradova u Bosni i Hercegovini, Mostar najviše sjeban. Taj sam utisak stekla još 2004. ili 2005. godine, kad sam sa grupom studenata išla u Mostar, da posjetimo Sveučilište.
Nakon posjete smo htjeli da odemo do Starog mosta i upitasmo jednog studenta gdje je. Reče nam da nema pojma o čemu pričamo. Tad sam bila u šoku, jer sam – tada – još uvijek vjerovala da smo, ipak, normalni.
A zatim, kada sam već pomislila da me više ništa ne može iznenaditi, nedavno, imala sam da priliku prevoditi na seminaru u Mostaru. Radilo se o programu vanškolskih aktivnosti (stoga, ništa vezano za jezik, kao takov), i edukatorima su podijeljeni priručnici prevedeni na bosanski.
Najednom, jedna osoba se ustala i rekla: „Ja nisam uvjerena da ovu knjigu možemo koristiti i zbilja ne možemo koristiti radne materijale s našom djecom. Ovo nije pisano na hrvatskom; mi imamo poteškoće pri razumijevanju i naša djeca neće biti u mogućnosti ovo raditi“.
Kako sam čula, tako mi, momentalno, dođe da izađem iz prevodilačke kabine i da toj osobi priđem i opalim nekoliko šamara, da me dobro upamti. Nisam; nije bilo vredno toga! Životi takvih ljudi su prazni i tužni; to je dovoljna kazna, ako se mene pita! Sede tamo i traže knjige na hrvatskom, a razgovaraju sa Srbima, Bošnjacima i Bosancima – svi za istim stolom, dok im ja prevodim sa engleskog.
Неписмени, необразовани људи! Не говоре ни један страни језик, али си дају за право да критикују што нема превода с једне на другу варијацију језика којим сви говоримо. И, ХЕЈ!, таква особа подучава дјецу! Боже, спаси нас!
Ali, ko smo to „mi“?
Pa, „mi“ se odnosi na ljude kojima ne smeta ekavica ili ijekavica i koji ne misle da su to različiti jezici. Name ne smeta, или чак и не обратимо пажњу, kad čitamo латиницу i ćirilicu. Mi smo oni koji će pokazati put osobi koja govori drugim „jezikom“ ili koja nas pita za dio grada koji pripada „onima“.
Ja govorim jezik koji sam naučila kod kuće i u školi. Baka je govorila dalmatinskim, roditelji тадашњим srpsko-hrvatskim, u školi su nas učili i hrvatsko-srpski (kakva god to razlika bila, a NIKAKVA!), i ja, još uvijek, koristim isti jezik. Po definiciji jezika, uzimajući u obzir razlike među njima, to JESTE jedan jezik ili, da budemo politički korektni, to su varijacije jednog, istog jezika.
Ja ga ponosno zovem bosanskim, iz pravih razloga, a ti ga zovi kako hoćeš.
Stvarno, zar ne možete vidjeti kakvo je bogatstvo poznavati sve sinonime koje imamo (vlak=voz, duva=puše, kancelarija=ured…), ili jezičke varijacije koje se baziraju na jotovanju (mlijeko=mleko, lepo=lijepo, svijeća=sveća). Zar ne shvatate da imamo hiljade riječi koje su posuđenice iz turskog, njemačkog, latinskog…
Zar ne vidite koliko smo bogati?
Ne vidite, a? Pa, jebi ga, onda! Mi potpisujemo Deklaraciju i zvaćemo taj jezik kako hoćemo i razumjećemo se između sebe bez problema, isto kao i do sada. Vi, s druge strane, … ma, baš me briga za vas!
Tekst je sarkastičnog karaktera !
Izvor: balkaninsight.com
