Dragi komšija,
Osjetila sam potrebu da vam se obratim i napišem jedno kraće pismo, s obzirom da vjerovatno mislite da je naša kuća puna ludaka. I dok vaša pretpostavka nije daleko od istine, želim da razjasnim o kom stepenu ludosti je riječ. Mogu samo da zamislim kako zvuči sva dreka i cika koja dopire iz naše kuće, a koju vi redovno slušate. Ono što mogu da vam garantujem jeste da nikoga ne koljemo, ne lomimo kosti, kao i da nije reč o nekoj vrsti javne ustanove za nakaze. Mi smo samo obična porodica i iscrpljeni roditelji osmogodišnjaka, šestogodišnjakinje i trogodišnjaka. Vi, kao naše prve komšije, imate tu čast i privilegiju, da budete vlasnici VIP mjesta za predstavu, sviđalo vam se to ili ne.
Nastavak čitajte na Ženski.ba
