Jutros sam svojoj majci rekla:
“Molim te, ne mogu da pričam isprazne priče uz kafu, volim da ćutim. I da, neću da jedem ništa, ni najmanje me nije briga šta ćemo kuhati i… znam da te bole ruke, ne treba petnaesti put od jutros da mi ponavljaš”.
Bez riječi je otišla od mene.
Bi mi žao k’o ćuki istog trena. Potražih je kraj masline, sjedila je mirno ispod zraka kasno jesenjeg sunca. Uputih joj osmijeh i rekoh:…..
Ostatak teksta pročitajte na Ženski.ba
