Moj muž ustaje rano, u sedam. Da se razumijemo, za posao koji mi radimo sedam je dobro rano. Njegova predanost je fascinantna. Do te mjere da sam bila ubijeđena, čak se mogla i kladiti u šta god hoćete, da će ta ljubav trajati nekih sedam dana. A traje skoro godinu. Oblači se, pakuje stvari i odlazi na trening. On diže tegove.
Ja ustajem rano, u sedam. Da se razumijemo, tako je otkako sam rodila prvo dijete. Moja želja za snom od tada je fascinantna. Kao i činjenica da rijetko kad uspijem prebaciti preko sedam. Ako sam i uspijevala, to sada mogu komotno da zaboravim. I mogu se kladiti u šta god hoćete da će to potrajati barem jedno dvadeset godina. Ako doživim toliko. Ja se nigdje ne pakujem. Moj trening je u kući. Ja, naime, dižem teret.
Na svoja jutra volim gledati kao na aktivni odmor od sna isprekidanog bunovnim hranjenjem i potragom za cuclom. Razgibavanje uz jutarnje kupanje, hranjenje, presvlačenje, meditacija uz milozvučnu muzičku podlogu kućne proizvodnje, koja, istina, zvuči kao da nekome gule kožu, ali je proizvodi dragi i mili sin, pa se mora trpjeti. I na kraju, spa: muška djeca, naime, ne piške ispod sebe, nego po onome ko stoji ispred njih, što se nauči na najteži mogući način.
Obično su mi govorili kako je s drugim djetetom sve lakše. Ako je jedno plakalo, drugo će sigurno šutjeti. Ako jedno nije spavalo, drugo nećeš moći probuditi. Ako si jedno nosao, drugo će valjda tebe nosati. Ne bih nikoga da razočaram, ali istina je okrutno suprotna.
Cijeli tekst pročitajte na Zenski.ba