Dvadesetšest mi je godina. Živim u Kaliforniji, zemlji snova, sunca i tolerancije.
Da mi je neko prije deset godina rekao da bi mi standard bio da se šetam ulicama San Franciska rekla bih mu da me se mani. Bay Area mi je postala dom u ovih sedam godina.
***** Piše : Dženita Skopljak
Ali, eto ja nekako čeznem za mojim malim Novim Travnikom – iz srca Bosne, gradom kojeg možeš obići za nekih dvadesetak minuta.
Dok sam odrastala rekli su mi da nema budućnosti u Bosni, da treba da bježim i da je budala onaj ko ostane gdje se rodi, a kao pametan ide gdje mu je bolje.
Šta je, bolan, bolje?
Je li to kad radiš i ne znaš kad ćeš uzeti odmor, kad imaš periode kada si jedino u pidžami i radnom odijelu. Je li to stotine restorana u kojima možeš da jedeš, degustiraš vina ili trivia igrice, planinariš iznad okeana, kupuješ u nekim luksuznim prodavnicama. Toliko različitosti i izbora na dlanu jedne ruke.
Je li to ta bolja budućnost? I pitam se zašto meni moja država nije pružila tu bolju budućnost? Zar ja nisam mogla slijediti svoje snove kući u blizini svojih najdražih?
Nastavak čitajte na Ženski.ba
