Previše me uzbude neke sasvim obične stvari. Postanem i previše emotivna oko nekih sasvim običnih stvari.
U bilo kom trenutku mi bar deset hiljada ideja prolijeće kroz glavu.
Razmišljam brzo. Pričam brzo. Kucam još brže.
Pjevam iz sveg glasa bez obzira na to da li se nalazim u crkvi ili sjedim sama u autu. Mislim da se svijet raspada, a onda shvatim da se možda samo nisam naspavala već 2 dana ili da mi treba čaša vode i sve ponovo bude sjajno kao sunce.
Pošaljem 10 poruka zaredom. I da, naravno da su sve pune uzvičnika i smajlija. U tren oka isplaniram putovanje sa drugaricama. Izuzetno se trudim da sve bude magično.
I izvinjavam se sve vrijeme.
A onda se izvinim što se izvinjavam.
Pričam previše.
Zauzimam previše prostora.
Plešem svaki put kada čujem muziku – u prodavnici, autu, banci…nije važno.
Stalno započinjem nešto novo – nove hobije, moje projekte, nove firme.
Vidim odjeću i apsolutno je MORAM imati. Mislim da je svaki film koji sam ikada pogledala „najbolji ikada“. Sviđa mi se svaka pjesma koja naiđe na radiju i oduševljeno pričam o njoj, istražujem tekst i kopam da otkrijem dublje značenje. Uletim u temu i odmah uronim u dubinu. Istražujem. Čitam. Raspravljam. Sa žarom.
Plačem kad se nešto desi, a onda se sljedećim dahom u potpunosti preokrenem i promijenim perspektivu i nađem ono gotovo nemoguće dobro u svakom zlu.
Teška sam.
Zahtijevna sam.
Rijetko hodam.
Ako negdje idem, trčim. (Metaforično govoreći, naravno. Ako doslovno trčim nešto se čudno dešava.)
Kada sam opuštena, luđački sam opuštena.
Ali kad nisam – svijete, pazi se.
Ne hodam na vrhovima prstima. Uskočim bez osvrtanja. I sve poprskam vodom. Imam energiju i volim kad mi se energija vrati.
Ranije sam ovo mrzila kod sebe. Užasno sam se krivila zbog svega što sam upravo spomenula, propitivala se i željela da budem sama, a ipak nekako sam željela i da budem sa svima sve vrijeme. Pretpostavljam da je to zato što sam zapravo u dubini duše željela njihovo odobrenje koje će učiniti da se osjećam okej.
Ranije sam mislila da je to što sam teška najgora stvar u vezi sa mnom. Mislila sam da je to razlog zbog kog sam neshvaćena i usamljena. Mislila sam da je to moja najgora prepreka.
Zato sam se utišavala.
Umanjivala sam se.
Sputavala sam svoje uzbuđenje.
Ubijedila sam se da treba da budem lakša.
Ali nisam rođena za to da budem lakša.
Teška sam, ali to nije moj kriptonit. To je moj dinamit.
Mnogo dajem. Mnogo praštam. Mnogo radim. Mnogo se smijem. Mnogo plačem. Mnogo pogriješim, pa se onda ponovo podignem i nastavim ići naprijed.
Mnogo sanjam. Mnogo vjerujem.
Živim žestoko. I volim slobodno.
I tu nema apsolutno ničeg lošeg.
Nema ničeg lošeg u tome da upoznate nekoga i odmah jednostavno kliknete. Nema ničeg lošeg u tome da ljudima govorite koliko ih volite. Nema ničeg lošeg u tome da se smijete i plačete i osjećate bol drugih ljudi.
Ako ste i vi „mnogo“ osobe kao i ja. Ako skačete sa jednog mjesta na drugo. Ako vam treba vremena da se primirite i noću ležite u krevetu i pitate se šta dođavola nije u redu sa vama i zašto ste -pobogu- rekli „takođe“ kad vam je konobar rekao prijatno. To je baš čudno za reći.
U redu je.
U redu ste.
Biće sve u redu.
Prestanite se gristi zbog toga. Prestanite se stalno brinuti da li ćete se svidjeti ljudima i počnite se sviđati sami sebi.
Jer da, teški ste.
Teški ste jer ste puni ljubavi.
Teški ste jer ste puni zadovoljstva.
Teški ste jer ste puni ljepote.
Teški ste jer ste puni stvarnosti.
Teški ste jer ste puni strasti.
Teški ste jer ste puni empatije.
Puni ste onoga što čini dobrog prijatelja. Puni ste onoga što život čini zanimljivim.
Puni ste onoga što je potrebno ovom svijetu. Nemojte se sakrivati. Nemojte biti stidljivi. Nemojte se ograničavati. Nemojte pokušavati biti neko drugi. Nemojte olako shvatati svoje sposobnosti.
Nemojte se mijenjati. Ikada.
Ali dišite i bar se potrudite da manje kasnite. I možda makar povremeno koristite onaj planer.
Izvor: LOLA
