Poštujem svačije pravo da se bori za ono u šta veruje i da štiti prava onih za koje smatra da su nemoćni ili ugroženi. Shodno tome mislim da i ja imam pravo da odaberem pojedince, grupe ili institucije za koje ću se zalagati i kojima ću se truditi da pomognem.
Nažalost ima mnogo nemoćnih, ugroženih i obespravljenih. Duboko verujem da svako od nas ima potencijal da propadne, da prsne, da se sunovrati, da ostane bez igde ičega – bez obzira da li zato što sam donese jednu ili nekoliko loših odluka ili zato što mu svesrdno pomognu banke, krize ili ratovi. Barem mi sa ovih prostora znamo kako to ide.
Verujem da svako ima pravo da traži i dobije pomoć, da ima pravo na fer i ljudski tretman, nezavisno od pola, vere ili uzrasta. Sa druge strane, zaista ne vidim zašto je neko automatski u lošijoj poziciji zato što se rodio kao žena. Nekako mi je uvredljivo da žene, samo zbog svog pola budu svrstane u inferiornu i potlačenu kategoriju kao deca bez roditeljskog staranja ili raseljena lica.
Ženama koje su žrtve nasilja, ili raseljenim ženama, ili ženama koje žive ispod granice siromaštva, moramo pomoći ali to isto valjda važi i za muškarce u tim uslovima – ili nam je muškaraca manje žao?
Možda mislimo da će se muškarci lakše snaći, da su žilaviji i otporniji?
Nešto nisam sigurna.
Kroz sve krize, besparice, nezaposlenost i jad kroz koje prolazimo zadnjih decenija nisam stekla utisak da su žene slabiji pol.
I zato mislim da je poštenije i pristojnije zalagati se za prava svih ugroženih, a ne za prava žena kao posebno inferiorne grupe, jer mi to realno nismo.
Jelena Novaković / Lola Magazin
