Andrija Milošević je pozorišni, televizijski i filmski glumac, odrastao u Nikšiću, u Crnoj Gori, sa beogradskom adresom.
Nedavno je izdao prvu knjigu za djecu “Kišni glistac”, onda i, svojim stihovima, najavio da će biti i poezije za odrasle.
“To je pesma koju sam napisao za dođoše, ajde tako da kažem… Za ljude koji su otišli iz svojih malih mesta, da traže svoju sreću”, pojasnio je Andrija.
ZA SVE NAS DOĐOŠE, VEČITE PODSTANARE…
Za sve nas sa margine, iz malih mesta,
čija su igrališta bespuća bila, čiji su očevi od muke pili,
čije su majke zbog ljubavi trpele,
koji pamte samo teške reči i vole selo svoje najviše u proleće.Za sve nas koji su ljubili po studentskim domovima,
za večite podstanare,
za položene ispite i uvrede preko kojih smo prešli,
za pijane studentijade i neprospavane raspuste.Za sve nas dođoše,
koji smo pobegli od detinjstva neplanirano i prebrzo,
da bismo diplomama branili pravo da ne budemo stranci.Za sve nas, kojima ništa nije teško,
koji hranimo one naše tamo, jer volimo svoje.Za sve nas iz radničkih naselja propalih gradova, prigradskih opština nestale industrije,
koji smo uskakali iz države u državu ne pomerajući se sa mesta,
koji smo to što smo – koji nemamo ništa, a imamo sve.Za sve nas kupiću jedan cvet.
Nek zamirišu studentske sobe,
stare ljubavi, male tajne.
Nek se uznemire umiri,
opet proslave položeni ispiti,
opet ožive stari profesori,
zanjišu poljupci po parkovima,
zaškripe klupe i odzvone uzdasi.Pre nego što odem zasadiću ovaj cvet,
u jednoj maloj prostoriji, za dušu.
Lola magazin
