Nedavno na kafi, sa bivšom koleginicom, pa mogu, iako se ne viđamo koliko bismo obje željele, napisati i dobrom prijateljicom, dotaknemo se između ostalih i teme života, ili bolje rečeno-preživljavanja. Toliko se dobro poznajemo i obje smo, kao i masa drugih, svašta pretutnjale preko leđa i glave, da bez ustručavanja, jedna drugu svašta možemo pitati i dati najiskrenije odgovor, pitam:
– Kako i od čega živiš?
Odgovori nakon kratke stanke:
– Jebiga, ne znam!? Ti?
Duša me zaboli, i kako me naš do tada, i razgovor u nastavku dotaknu, boli me i proganja i danas…Gledam u nju, gazi četrvtu deceniju, bez roditelja…bez apsolutno ikakavih primanja…šta joj odgovoriti? Imam ludu, neopisivo ludu sreću da radim (radnog staža imam više od polovine njenog života), u debelom kreditu, skoro kao i 80-90% naše populacije, sa režijama koje u bilo kojem godišnjem dobu nisu ispod 200,00KM (ovo napominjem zbog grijne sezone…tada se drastično uvećavaju)…da, naravno imam i potrebu da jedem, obučem se… da i porodica je tu, provrte se po stanu, nekad nešto i progovorimo…i kažem:
– Jebiga, ne znam ni ja, ali sigurno lakše nego ti!?
Bez puno razmišljanja reče:
– Ma, svi smo mi u istim govnima, samo je nekome nivo do grla, nekome još samo vrh glave izviruje. Ništa to tvoje sranje nije bolje ili gore od mog, sranja, svih nas!
Nema osuđivanja, kukanja, zamjerki tipa pa imaš platu…nema sranja tog tipa, dovoljno se poznajemo.Svi imamo tako nekog, ili, ako imamo malo više sreće, i neke. Običan ljudski razgovor, ono razumijemo se. Zaboli me ravnodušnost u pogledu, nedostatak sjaja u očima, ali me ohrabri to što je, bez obzira na sve, zadržala je onaj bosanski merhametluk, od nekuda iščupani smješak. Tišina…
– Znaš, svašta sam se nagledala, preživjela…, i da ti pravo kažem, ja odlučila da se ne nerviram! Zaaaaboli me, briga!
Pogledam u nju ko telka, čekam nastavak…
– Odlučila sam da ovo malo što mi pomognu sa strane (ne iz inostranstva, da se razumijemo, domaća pomoć), iskoristim da platim režije, ALI, samo one što mi mogu isključit, a to je struja. Ostalo nemam, ne dam, ma, nek me tuže, baš me briga. U zatvor? Pa, i zatvor je za ljude, a toplo, obroci redovni… Dopunim marku, dvije telefona, pješačim ko luda, malo nešto raduckam u bašti…da me vidiš, nije teško. Dođi i ti, odmorimo mozak, pobjegnemo od svega. Priroda, ptičice, nema kilometar, dva od grada. Znaš, mogu ja to prodati, to je najlakše, ali žao mi…
Razumijem je, a ni prodati danas ne možeš kao nekada. Načekaš se i auto da prodaš, a vozi ga skoro svaka šuša, o nekretninama da i ne govorim. Od kud narodu, a nije da narod nema potreba?! Kako god se okrene, ako neko i može, ne da mu se da jednako postupi, a dođe nam, iskreno, svima tako. Džaba je, pametno i dobro smo odgojeni, za pogrešan vakat i da stvar bude još gora, jednako tako, za još gori vakat, odgajamo svoje naraštaje. Kontam u sebi što me bolan (mislim na roditelje), naučiste da od plate (naravno, ostatka) prvo platim režije, a da se za ostalo pružam koliko mi je jorgan dug?! Razmijenile smo tako informacije o visini računa, i na kraju ono samo kažeš KOJE SMO MI BUDALETINE, BOG TE VIDIO!!!!! Udrobismo tako tema, a u suštini, izbjegavajući neke bolne, zaroniš u druge, nimalo bezbolnije. Dotaknusmo se i grada, a u suštini Tuzla nije ništa gora, ni bolje, ni manja rupa od svih rupčaga u BiH. Htjeli mi to priznati ili ne, moraš se pitati koga zavaravamo, da li ne vidimo šumu od jednog drveta…il’ je Tuzla toliko idealna da uljuljkavamo sami sebe u gomilu laži, šminke, ljetne jezerske euforije, zimskih čarolija, (ne)kićenja grada, treba li nam to, kome je do toga…pa, i famozne ofucane jelke koja je, čini mi se, samo onima koje je život dobro klepio po ušima, bila (barem donekle) ISTINSKA SLIKA TUZLE!? Ili se varam?! Što rekla moja prijateljica, ma zaboli me šta će ko misliti!!! Najsmješniji su oni koji Tuzlu brane od Tuzlaka, od onih koji imaju drugačije mišljenje, od onih, koji realnije sagledavaju sve đuture…. Nasmijasmo je tako jednom komentaru na društvenim mrežama, apropo one ofucane jelke, koji je bio parafrazirasmo: Svako ko imalo voli Tuzlu, ne bi stavljao ovako zlurade komentare, nego bi sakrio sramotu!!! Ha, ha, ideš…samo ti nije javljeno, gdje! Žao mi bi što nisam fotografisala cjevčicu slavine, stare nepunu godinu dana, one skupe, nije jeftine, al’ da ne reklamiram, koju odvrnusmo da zamijenimo gumicu, jer smo kontali do nje je…Al’ šipak stari, korozija je izgrizla 80%!!! Behneš se i pitaš ljudi Božiji, pa ŠTA ONDA PIJEMO??? Dobro, dobro, imamo fabriku vode, ne galamite, nema redukcija, kontam….al’, sam skontala da se moram odlučiti da li da u neboderu ukinemo autopraonicu u stanu, ili olimpijski bazen, pa da živimo k'o normalni ljudi bez ovih „dodatnih vrsta prihoda“, da nam račun dođe nekih (relativno) normalnih 10KM…Opet, šipak! Malo odstojiš pred spiskom, markerom podebljanih dužnika u ulazu za: vodu, održavanje upraviteljima, grijanje…, ono što te ne mogu „cvikati“. Haj što skontaš da su dužnici mahom porodice koje imaju primanja, NEMA, drug moj penzionera među dužnicima, aaaa NEMA ŠANSE, nego odavno vintlaš po glavi činjenicu da plaćaš račune za vodu i za one koji ne plaćaju (i spavaju ko bebe, bolje nego masa nas koji po prijemu penzije ili plaće, stojimo u redovima da platimo komunalije). A, nemaš se kome ni žalit'…mislim, možeš, al’ ne pije vodu (to nije pitko, al’ je skupo. Nije glupo, mi smo!). Gledaš dužnike za grijanje, a samo ti u glavi, kako ih nije sramota, pa zna l’ đubre šta je kupit tonu ćumura (nećemo o peletu, to je luksuz, iako prije poželjan, čisto da dišemo za vrijeme grijne sezone, da škrge ostavimo negdje u špajz), šta je unijet, iscijepat’ ćumur, drva, izbacit pepeo….i tamam kad’ se k'o malo umlačilo, haj nabacaj, zaguši, da ima žara za ujutro… Nećemo o kupanju u takvim stanovima, kućama…šljokicama po zidovima…“patkicu niz gu… i fajront“! Od novembra, ako se posreći, do maja, nema pjesme pod tušem…zamrznu ti se i misli!
Site se napričasmo, nije to jadanje, čisto ljudska priča, razmjena svakodnevnih zajedničkih sr… Sam se sebi diviš kako živiš, opstaješ, ma, David Copperfield je mala maca, koji smo mi iluzionisti, mađioničari. Koje smo mi budale!? Šutimo i gledamo! A, šta ćemo? Shvatiš da si samo jedna obična ovca u stadu, a dok je ovaca biće i vune!
Zagrijane izađosmo iz jednog tuzlanskog kafića. Nismo čestito ni zakoračile, prosu mi se prijateljica k'o riža na trotoaru, „očišćenom“ tuzlanskom trotoaru, naravno. Pomognem joj da ustane, već se i smijemo činjenici da ni jedna ne kontamo je li se lupila, šta slomila, nego da nije ko vidio, sramota je!? Isprsi se druga moja, elegantno otrese led sa sebe, jednako elegantno kako je platila popijenu kafu, jer ne da svoj obraz za 1,5KM, i doda:
-Jesmo budale, budaletine, al’ neka nas, ba! Sigurno, niko nije vidio, ha, ha?!
Spomenusmo, onako usput, zaposlenima u Komunalcu jedno, brat, bratu šest koljena familije (nije za priču) i na kraju se rastadosmo uz ono naše:
– Kad se opet vidimo!?
– Jebiga, ne znam!?
