Želimir iz Travnika je poljoprivrednik cijeli život. Prvo su mu roditelji to radili, a onda se i on od 2010. godine ozbiljno počeo baviti ovim zanatom. U okolici Travnika Želimir ima krave i proizvodi mlijeko. Digao je i kredit da kupi sve mašine koje su mu potrebne.
Međutim, kako je ispričao za portal “Dolina Lašve“, Želimir uskoro odlazi u Njemačku. Osim što mlijeko nema kome prodati, Želimir kaže da su uslovi za rad nikakvi. Struja i voda su jako loši, pristupne ceste ne postoje i nikako da ih se napravi.
“Došlo je do toga da nemam kome prodavati. Mlijeko prosipam krmadi. Mljekare neće da uzimaju, a cijena je mala”, kaže Želimir.
“Počeo sam prodavati po selu. Bio sam uspješan, presretan. Do Nove godine. Kako ljudima čestitam Novu godinu, oni kažu da odlaze za sedam dana”, priča Želimir.
Želimir uskoro odlazi u Njemačku.
“Srce će mi puknit. Nemam kome prodati mlijeko. Trudim se. Sve sam ostvario što sam želio, a nemam kome to plasirati. To je žalosno. Imam kredit, plaćam ga pošteno unaprijed. Došlo je do toga, za ovaj mjesec imam za gorivo. Ostalo nemam ništa, mogu živjeti jedino da s neba pada. Do aprila sam ovdje, ukidam farmu skroz, teško mi je ići, ali moram”, priča Želimir.
Put do njegove farme praktično ne postoji.
“Vidite kakav je put. Može neko poginuti. A i ljeti je put loš. Nedavno je bila policija, ne mogu ući”, priča Želimir.
“Dobili smo asfalt, ostatak od crkve i groblja što su se radili. Evo neki dan nam je svećenik bio, nas dvojica samo što nismo pukli, kaže nam velečasni da prodamo auto da napravimo put. Ko da je to samo naše. Kad nam to velečasni može reći, što onda očekivati”, priča Želimir priču o putu.
Struja i voda su jako loši. Da bi se radilo treba jako paziti koji aparati su uključeni jer svi zajedno ne mogu raditi.
“Po tri sata pitu pečemo. Struja nam je katastrofa. Nama je monofazna struja, ne znam zašto. Moramo ponovo priključak platiti. Prije rata nam je bila trofazna, samo nam je skinulo. Puno mašina ima koje ne mogu ni raditi, aparat za varenje sam prodao jer ne može ništa. Kad muzem moram gasit frižider i bojler, ne mogu ništa”, priča Želimir.
I voda je problematična.
“Pritisak je bio dobar, a sad jednu kantu točim tri minute. Prije sam za minutu”, priča Želimir koji će u aprilu otići u Njemačku.
“Ne znam ni sam šta da kažem. Ovi što ostaju, želim im sve najbolje. Ali i oni će za mnom doći”, zaključuje Želimir na kraju.
